Nenad Mihailović: Nema gradnje sistema na trulim temeljima
Borac protiv korupcije, Nenad Mihailović, uzburkao je medijsku scenu Srbije ugostivši ličnosti sa političke, sportske i kulturne scene Srbije i regiona, u emisiji Lični stav koju emituje na Youtube kanalu. Jedini saradnik u emisiji mu je partner Bojan Babić, emisija nastaje u stanu u kojem žive, ali izaziva veliku pažnju i reakciju javnosti.
Od 2015.godine konstantno prima prijetnje, kao autovani gej muškarac, koji se usudio da priča o problemima malog čovjeka u srbijanskom društvu. Govor mržnje pojačava i njegov izlazak van okvira invaliditeta, u kojem je javno ukazao na nedostatak servisa podrške osobama s invaliditetom. Ima amiotrofiju, koja za posljedicu ima invaliditet u kojem propada mišićna masa organizma i izaziva teškoće u govoru, gutanju, disanju.
D.: Razgovor moramo otvoriti pitanjem koje je najčešće eksponirano u medijima kada je Vaš novinarski angažman u pitanju. Kako se nosite sa prijetnjama koje doživljavate i imate li ikakvu zaštitu nadležnih institucija u tom smislu?
N.M.: Zdravstveno sve teže i teže, odnosno ne mogu zaspati bez lekova za spavanje i ne mogu izaći napolje a da prethodno ne popijem lek za sediranje. Što se tiče zaštite države – gospodara, jer on je država, jelte, ona apsolutno ne postoji od prve pretnje, od pre godinu i po dana, do današnjeg dana. A iskren da budem, i uplašio bih se kada bih je dobio jer bi to bio znak da je gospodar iz bilo kojih razloga odlučio da me zaštiti a to nije, po mom mišljenju, preporuka za moj rad. Šalu na stranu, moje zdravstveno stanje se rapidno pogoršava zbog pretnji i fizičkih nasrtaja na ulici, a ja ne dobijam, još uvek, policijsku zaštitu.
D.: Vaš novinarski angažman traje duže od 15 godina. Ipak, emisija Lični stav svojevrsni je iskorak, kako u Vašem profesionalnom angažmanu, tako i u medijskoj slici Srbije i regiona. Šta Lični stav nosi kao poruku, šta je ono zbog čega ste se odlučili na ovaj vid rada i koja je cijena ličnog stava u Srbiji?
N.M.: Želeo sam da progovorim u ime "običnih ljudi" koji, kao i ja, žive u podstanarskom stanu, bez ijednog personalnog asistenta plaćenog od strane države Srbije ili Grada Beograda, i bez prava na brak i "dobijanje dece" kojeg imaju 95 posto mojih sugrađana. Direktan povod je bio dolazak Vučića na vlast jer sam znao iz iskustva kako će nam "kola krenuti nizbrdo" od tada. Cena su pretnje meni i mom partneru Bojanu Babiću, neprijatnosti, svađe sa političarima pred i iza kamera...
D.: Lični stav nije ni politički uslovljena emisija, ni projekat stranog donatora predisponiran da bude domaći izdajnik. Šta to pruža dvojici muškaraca koji su imali hrabrosti da počnu od kamere koju nikad nisu držali i da ukažu da je car go?
N.M.: Pruža nam slobodu da govorimo ono što mislimo, da pitamo sve što želimo, bez straha da ćemo zbog toga biti na "ribanju" kod glavnog i odgovornog urednika (donatora), da će nam biti oduzeto od honorara, da ćemo izgubiti posao... Dakle, nama nemaju šta da oduzmu jer nemamo šta nemamo.
D.: Ugostili ste brojne političare iz vladajuće strukture, ali i njihove protivnike. Ipak, najčešće ste bili protivnik obje strane. Šta je ono što Vam zamjeraju?
N.M.: Sve mi zameraju, ali najviše nervira političare i njihove sledbenike, da ne kažem botove, kada progovorim o njihovim korupcionaškim aferama iz pozicije nekoga ko radi u Savetu za borbu protiv korupcije koga je tu dovela pokojna Verica Barać. Takođe ih nerviraju moji tzv. antiputinovski i antiSPC stavovi, naročito kada dirnem "osinje gnezdo" lažnog moralisanja oko homoseksualnosti a većina crkvenih poglavara "ogrezla" u istom a i u nečemu što je psihopatologija – pedofilija. Na kraju, kao šlag na torti, ljudima najviše smeta što sam ja gej.
D.: Na margini društva ste, ako isto to društvo pitamo, prema dva osnova – invaliditetu, koji brzo napreduje, ali i seksualnoj orijentaciji. Šta Vam Balkan više zamjera? Da li je Balkan licemjer po pitanju diskriminacije?Zašto marginalizovane grupe nemaju usaglašen stav prema diskriminatoru i zašto je na Balkanu ok biti "invalid", ali ne i "peder"?
N.M.: Ja često kažem, još mi samo fali da sam npr. Jevrejin u antisemitskoj Srbiji i da zapečatim svoju sudbinu. Mi na Balkanu smo apsolutno dehumanizovana društva, bez imalo senzibiliteta za "drugačije". Međutim, moram da pomenem da je sveprisutno nešto što iz psiholoških razloga mogu da razumem ali većina zdravorazumskih laika ne, a to je autohomofobija. Biti "invalid" = biti bespomoćan ili, kako bi većina naroda rekla, jadan. Takvo je stanje oduvek što je sjajno opisao Duško Kovačević u "Sveti Georgije ubiva aždahu". Mala anegdota koja potvrđuje tu tezu - malo dete, kojeg šeta "namontirana" mama, upitalo mamu kada je ugledao mene: "Mama, mama, ko je ovaj čovek?", a mama inteligentno odgovara: "To, sine, nije čovek, to je invalid." Organizacije koje se bave LGBT i pravima OSI, zbog svoje odrođenosti od nas običnih smrtnika, zovem LGBT elitom i OSI elitom. Njima je samo važno da se uglave u neki projekat ili grant. Oni žive u "saznanju" da svi gejevi i OSI žive u "krugu dvojke" u Beogradu. Trulo, kao i sve u društvu, i zrelo za promene. Zamislite samo kako je biti "invalidski peder" ili "pederski invalid" u takvoj Srbiji, Republici Srpskoj, BiH...
D.: Da li Vam je diskriminacija dala legitimitet da progovorite o stanju građanskih prava u Srbiji? Ima li marginalizovani građanin nekog društva nešto da izgubi u borbi za svoja prava?
N.M.: U neku ruku, da. Mogu da izgubim samo život koji je mučenički i koji, ako bih izgubio, mogao bih to da nazovem kobajagi državnom eutanazijom. Pa, eto, to bi možda bio jedan civilizacijski napredak, doduše prisilan. Ja ako ne zaradim za taj mesec za personalne asistente, ja jednostavno postajem, u bukvalnom smislu, mrtav čovek. Većina OSI u Srbiji preživljava sa porodičnom penzijom i uvećanim dodatkom za tuđu negu i pomoć i nema predstavu uopšte kako je zarađivati za život od prvog do prvog, za plaćanje računa i kirije za podstanarski stan, njima je glavna preokupacija fudbalska utakmica, Pink, Grand, gledanje sapunica...
D.: Bili ste kandidat na odborničkoj listi za Grad Beograd, najavljeni kao prvi autovani gej kandidat, a vrlo često ste na čelu povorke građanskih protesta, uključujući i Ne davimo Beograd. Osviješteni ste o pitanjima koja su prevazišli okvir onih pitanja za koje društvo kaže da smiju interesovati osobe s invaliditetom i LGBT populaciju. Zašto građani nisu osviješteni o svemu onome što ih dotiče, čak i kada to ne vide? Zašto se opšteprihvaćeni stav "rađenja toga u svoja četiri zida" prenosi u javni prostor?
N.M.: Kao što sam već rekao, samo jedna stvar je gora od homofobije a to je autohomofobija. A, ma kako to mučno zvučalo da čujemo, mi smo u velikoj većini jedno veliko nepismeno (ne samo u političkom – građanskom smislu) društvo koje nema opštu kulturu, tipa održavanje sopstvene higijene, što podrazumeva pranje zuba, kupanje..., a o političkoj kulturi koja je nadgradnja opšte kulture, suvišno je pričati. Dovoljno je videti koje emisije su najgledanije, koje su novine najčitanije (tipa Treće oko, Zona sumraka, Kurir, Informer...), da nam je "srpska majka" Ceca idol uz, naravno, neizostavnog Kristijana Golubovića. Svi u takvom i jadnom i bednom regionu znaju ko je Maca Diskrecija, Gastoz, Zmaj od Šipova...a nisu npr. čuli za heroinu mog vremena – Vericu Barać, ili recimo Terezu Kesoviju, Lea Martina, Vladimira Arsenijevića, Olivera Frljića...
D.: Kako vidite stanje marginalizovanih grupa u balkanskim društvima za deceniju? Šta mora da se desi da dođe do poštovanja ljudskih, građanskih i političkih prava stanovnika ovih prostora?
N.M.: Mora da dođe do izgradnje kompletnog sistema od temelja jer u suprotnom popravljati trulu građevinu je uzaludan posao. Elite iz svih sfera života moraju da odu na smetlište istorije a da na scenu stupe novi, mladi (ne samo po godinama), nekompromitovani ljudi koji su spremni da otpočnu gradnju sistema od nule. Bojim se da ćete me za 10 godina pitati isto pitanje, tj. da ćemo biti na istom ili još gorem nivou nego danas jer nemamo svest da je svaki segment društva truo. Kada to kažem mislim i na zdravstvo, obrazovanje, kulturu, veru, medije, politiku...
D.: Ističete da ste svojim radom nasljednik pokojne Verice Barać i da ste suštinu svog angažmana naučili od nje. Vidite li u Srbiji i na prostorima bivših jugoslovenskih država još neke aktiviste i aktivistkinje, ali i novinare i novinarke koji sa istim ciljem preispituju realnost?
N.M.: Suviše sam ja mali šraf da bi bio naslednik pokojne Verice Barać, mada kada vidim ko se sve kiti sa njom, a za njenog života ona ih nije zapravo ni poznavala ili je imala vrlo negativno mišljenje o njima, dođe mi da vrištim do neba. Mnogo je lažnih "verica" i u samom Savetu za borbu protiv korupcije zbog kojih se žena okreće u grobu. Savet su preuzeli, nakon njene smrti, Bekovi ljudi protiv kojih se ona borila čitav život. Znala je, nažalost, da će se to dogoditi i često je nekako proročki nagoveštavala takvu situaciju. Od sadašnjih "mejnstrim" aktivista apsolutno ne vidim. Jedina nada su ljudi koji su za sada anonimni i ne mogu da dođu do izražaja od sadašnjih elita koji su laktanjem došli do fotelja i "srasli kožom sa njima". Kada razmišljam o medijskoj sferi, često kažem – kada na RTS-u budem video da vodi emisiju na nedeljnom nivou neko poput Aleksandra Stankovića sa HRT-a, onda ćemo saznati da smo makar krenuli u dobrom pravcu, ali samo krenuli. A do tog momenta, ako uopšte i dođe, gledaćemo veličanje kulta ličnosti po pitanju novinarstva jednog Aleksandra Tijanića – čoveka Mirjane Marković (JUL-ovskog ministra), Vojislava Koštunice...
D.: Kada biste mogli da birate, po čemu bi htjeli da Vas javnost zapamti? Šta je poruka koju želite poslati našim čitaocima?
N.M.: Da služim kao primer da ne morate imati nasledstvo, novac, političku poziciju, NGO funkciju – grant, da biste progovorili slobodno i hrabro. To može sve iz malog podstanarskog stana i bez pomoći ijednog političara. Želeo bih da motivišem ljude da se pokrenu, da osvajaju svoj mali prostor slobode koji će se povećavati svaki dan. Niko vam to parče slobode i građanskih prava neće dati na tacni. Ako mogu ja, koji jedva dišem, govorim, gutam, mogu i ostali građani i građanke Balkana.
