Ljupka Mihajlovska: Diskriminaciju treba iskorjenjivati 'od glave'

 

LJ.M.: Imam značajno iskustvo u zagovaranju prava osoba s invaliditetom i kroz civilni sektor i kroz najveću instituciju visokog obrazovanja u Srbiji, Univerzitet u Beogradu. Smatram da sam sazrela za drugačiju vrstu borbe. Koren svake diskriminacije leži u najvišim institucijama sistema. Stalno slušamo kako treba promeniti svest naroda. Narod se prilagođava političkim promenama i prihvata ono što serviraju mediji i najmoćniji politički akteri. Dakle, treba početi od glave. "Dosta je bilo" je pokret koji će uskoro prerasti u stranku, i to najveću opozicionu. Možda je neskromno, ali ja sam to prepoznala. To je jedini politički pokret u Srbiji koji nosi novu energiju satkanu od ambicija uspešnih ljudi, a koju truli sistem pokušava da uguši. Rešeni smo da to zaustavimo, bez kompromisa.  

 

 

LJ.M.: Nema neke velike razlike, osim što vas kroz društveni aktivizam najčešće slušaju oni koji imaju slične ciljeve kao i vi, a kroz politički angažman vas sluša onaj ko treba da vas čuje da bi se nešto promenilo.

 

 

LJ.M.: Pre mene je u skupštini bila Gordana Rajkov, 2007. godine. Dugujem joj zahvalnost jer je svojim prisustvom u parlamentu prokrčila put osobama s invaliditetom. Na njenu inicijativu preduzete su određene mere u pogledu pristupačnosti skupštine. Međutim, prepreka još uvek ima.  Prošlo je skoro tri meseca, a ja još uvek nemam adekvatno mesto za sedenje. Pored fizičkih barijera, suočavam se sa brojnim organizacionim barijerama. Sednice se zakazuju dan ranije, što mi čini težim da planiram vreme i pripremim se za sednicu odbora čiji dnevni red saznate 24 sata pre same sednice. Jasno je da većini osoba s invaliditetom treba više vremena da se logistički organizuju, obaveste osobe koje im asistiraju o tome kakav je raspored. Pravila se ne poštuju, što otežava rad, ne samo meni, već i ostalim članovima parlamenta. Moja strategija je bila da bez prevelike prašine ukažem da mi je rad onemogućen. Kako ništa nije preduzeto po tom pitanju, pokušala sam svojim govorom u danu kada se birala Vlada Republike Srbije, da skrenem pažnju na položaj u kom se nalazim i istakla sam da je to simbol položaja svih osoba s invaliditetom u Srbiji. Politički neistomišljenici vladajuće većine protumačili su to kao čin zloupotrebe mog invaliditeta od strane pokreta "Dosta je bilo". Za mene je to dokaz ogromnih predrasuda i stereotipa da osobe s invaliditetom nisu u stanju da donose odluke, već da su sredstvo manipulacije. To je bila poruka da osobama s invaliditetom nije mesto u skupštini, jer je tako jednostavnije. Pokret "Dosta je bilo" je prepoznao važnost uključivanja osoba s invaliditetom u politički život Srbije i kao narodna poslanica daću sve od sebe da se čuje glas svih osoba s invaliditetom kao i njihovih porodica. 

 

 

LJ.M.: Očekujem težak period upornog ponavljanja suštine, sveobuhvatnu i paralelnu reformu obrazovnog, zdravstvenog i socijalnog sistema. Najveće partnere u svom radu vidim u osobama s invaliditetom i njihovim porodicama. Cilj je jedan, društvo u kom svi imaju jednake šanse, a kako će ih iskoristiti odluka je na njima. 

 

 

LJ.M.: Aplauz je sam po sebi pozitavan, bez obzira na to da li označava negodovanje ili odobravanje. Bitno je da se ne ostane ravnodušan. Srbija je svakako svesna da treba raditi na obezbeđivanju uslova za kvalitetan život osoba s invaliditetom činjenicom da je jedna od država potpisnica UN Konvencije o pravima osoba s invaliditetom i da je donela nekoliko zakona koji bi trebalo da unaprede položaj osoba s invaliditetom. Ono što je sporno jeste shvatanje zbog čega to treba da se uradi. Razlog ne bi trebalo da bude ispunjavanja uslova za članstvo u Evropskoj uniji, ili zato što to neko drugi od nas to očekuje. Motiv treba da bude kvalitetan život svih građana i građanki.

 

 

LJ.M.: Član 28 Konvencije o pravima osoba s invaliditetom koji se odnosi na socijalnu zaštitu samo je jedno od prava zagarantovano konvencijom. Socijalna zaštita treba da bude obezbeđena kroz različite usluge i finansijska davanja. Međutim, potrebno je individualno planiranje te podrške, kao i da novčana nadoknada prati potrebe korisnika i korisnica, a ne da bude ujednačena u odnosu na procenu stepena invaliditeta. To ništa ne znači, odnosno procene koje se rade ne oslikavaju realne potrebe OSI, a često ih rade nestručne osobe, koji ocenu vrše prema medicinskom modelu poimanja invaliditeta. Isto je i sa zdravstevnim sistemom. Društvena inkluzija podrazumeva mogućnosti da se OSI obrazuju, zapošljavaju, osnivaju porodice, konzumiraju kulturne i sportske sadržaje, i sve ostalo što osobi omogućava ispunjen život. 

 

 

LJ.M.: Položaj OSI ne razlikuje se mnogo u drugim zemljama Balkana. Čak ni države koje su članice EU nisu preduzele sve neophodne korake za naše ravnopravno učešće u društvu. Brojni projekti na kojima sam učestvovala, a na kojima su bili partneri predstavnici zemalja Balkanskog poluostrva, pokazali su da su izazovi u svim zemljama slični i da je put ka njihovom rešavanju jednako trnovit. Najveća odgovornost leži u unutrašnjoj politici svake od zemalja. Ratna dešavanja devedesetih su dodatno otežala situaciju. 

 

 

LJ.M.: Mislim da su tradicionalni oblici organizovanja po vrsti invaliditeta loši. To produbljuje diskriminaciju unutar pokreta osoba s invaliditetom, pa sam često bila svedok da, na primer, osobe koje koriste kolica zagovaraju sopstvene interese, ne vodeći računa o osobama koje ne vide, ne čuju, ili imaju mentalne teškoće. Često možete čuti, "ako imam fizički invaliditet ne znači da imam mentalni". To je loše stanovište zbog toga što se time diskredituju osobe s mentalnim teškoćama i stavljaju u položaj grupacije koju prirodno treba zanemariti. Ja sam imala sreću da radim u tzv. cross disability organizaciji čiji su članovi i korisnici bili mladi ljudi s različitim oblicima invaliditeta. Mi smo daleko ispred drugih podršku pružali i osobama koje imaju disleksiju, disgrafiju, dijabetes i druga hronična oboljenja jer smo zagovarali tezu da je invaliditet društvena situacija u kojoj se, zbog određenih teškoća, a usled društvenih barijera, nalazite u nepovoljnom položaju. Uspeli smo da i osobe koje po definiciji ne spadaju u kategoriju osoba s invaliditetom, a imaju određene teškoće, budu prepoznate kao osobe kojima je potrebna dodatna podrška.  

 

 

LJ.M.: Svaka zemlja treba da ima sopstvenu strategiju u odnosu na socio-ekonomski i kulturni kontekst, a onda da ona prati regionalne, evropske i svetske ciljeve. Prepisivanje evropskih zakona i strategija nije dalo velike rezultate. Čarobni štapić ne postoji. Potrebno je mapirati prioritete i istinski se posvetiti njihovoj realizaciji.