Granica

Hodaju preko polja, preko njiva, kroz blato, preko male rečice koja se izliva tokom svake kiše i pravi desetine matara blata u koje upadaju do kolena. 

 

Idu u grupama od petoro, desetoro, dvadesetoro... šta god da ih pitate, prvo pokazuju na svoju grupu i govore: „ Famili, famili!“. U grupama su roditelji, deca, bake i deke, bebe, trudnice, invalidi, bolesni. 

 

Svi žure, nemaju vremena za zaustavljanje, žele da nastave dalje što pre, do centra za registraciju, do autobusa, do sledeće granice.

 

Prevozimo ranjive, neke izvlačimo iz blata, vučemo invalidska kolica zajedno sa njima, nosimo decu. Trudnice u bolovima, bolesne baka, promrzla deca, povrede, premor, bolovi. Neki su na putu već mesecima. Neka deca su se upravo rodila, u vozu. 

 

Sa sobom nose kese i torbe. Čitavi pređašnji životi celih porodica u nekoliko torbi. Sve ostalo su ostavili. Ono što što nose je prljavo, mokro. Mnogi nemaju dobru obuću. Neki hodaju bosi.

 

Tako izgleda dan. Noć je mnogo teža. Mrkli mrak, temperatura često ispod nule. Ako je noć i pada kiša, onda je najteže.

 

Juče. Dotrčava žena sa dvoje male dece do kampa. Plače. Dolazim do nje. Ponavlja kroz plač: „Mama, bebe! Mama, bebe!“. Pokazuje prema blatu. 

 

Krećemo kolega i ja kombijem. Dolazimo na dvesta metara od rečice. U daljini, sa druge strane rečice, vidim dvoje ljudi. Idem ka njima. Dođem na pedeset metara, vidim da je neka osoba u kolicima, cela zamotana ćebetom. I preko glave. Sa njom još dva muškarca. Pokazuju mi kuda da prođem, gde je najpliće blato. Dolazim do njih. Čujem plač bebe iz tog ćebeta. I to jako male bebe.

 

Nosimo ta kolica nas trojica, smenjujemo se, saplićemo, guramo kroz blato. Kolica kao od olova. Jedan od njih, sav zadihan, sve vreme ponavlja: „Tenkju, tenkju, mister!“. Dođemo do policajaca koji, u poprilično improvizovanom šatoru, pokušavaju da se ogreju oko neke furune. Uletimo kod njih, razmotavamo ćebe, u njemu baka sa svojih sedamdesetak. U naručju joj beba, baš malena, u pelenama i benkici, golih nogu. Napravimo mesto pored furune, da se ogreju.  Policajac mi govori da brzo organizujemo taj kombi, pomaže nam oko kolica.

 

Ubacujemo ih. Dotrčava drugi policajac, pojma nemam odakle mu, ali drži u rukama, malecne, bebeće čarapice i obuva bebu. Odlazimo do kampa, po ostatak porodice. Oni se grle, neočekivano snažno i dugo. Tu im daju čizmice za drugo dvoje dece, nešto hrane i jednu jaknu. Kombi se sprema da krene ka centru za registraciju.

 

I kaže taj čovek, očigledno sin od te bake i otac te male bebe, na arapsko-engleskom: ''Moje ime je Ahmed'', i dok govori počinje da plače. ''Ako ti je potrebno za neki izveštaj, slikaj me i stavi me, slobodno!''

 

''Ma kakav izveštaj, ne pišem ja izveštaje'', odgovorim.

 

Krene da skida svoj prsten, nudi mi. Odbijam. Skuplja prste, ljubi ih i šalje poljupce prema meni, šireći prste, kao znak zahvalnosti. 

 

''Ići ću u džamiju i moliću se za sve vas koji ste mi pomogli!''

 

Ja se nasmejem.

 

''Šukran!'' vikne.

 

I kombi krene.