Zločin iz mržnje mračna stvarnost Srbije
Najpoznatiji zločin iz mržnje, kojim je u Srbiji ova sintagma dobila na značaju, dogodio se 18. oktobra 1997, kada je trinaestogodišnji dečak romske nacionalnosti Dušan Jovanović na smrt je pretučen u strogom centru Beograda, u Beogradskoj ulici kod broja 33, nedaleko od kuće u kojoj je živeo sa porodicom.
Ubili su ga skinhedi, tada maloletnici, Milan Čujić i Ištvan Fendrik iz Zemuna. Poslednje večeri svog života Dušan Jovanović je otišao u dragstor da kupi sok, a pri povratku su ga četvorica razjarenih nasilnika obrijanih glava tukli pesnicama i odvaljenim olukom, potom šutirali dok je ležao na zemlji. Pravosudni epilog su maksimalne zatvorske kazne za starije maloletnike Čujića i Fendrika od deset godina zatvora, od kojih su izdržali po šest. Dvojica nasilnika nisu procesuirana.
Potom se ređaju brojni zločini sličnog backgrounda, neki su imali smrtni ishod, a neki teško povređivanje žrtava, uništavanje njihove imovine, a strah i poniženje gotovo da se i ne registruju.; Zajednički imenitelj bila im je pripadnost manjinskoj grupi; napadani su Romi, Albanci, pripadnice i pripadnici LGBT zajednice, paljena im je imovina, uništavane bogomolje, bili su izloženi pretnjama.
Jedna od poznatijih žrtava bio je glumac Dragan Maksimović Maksa (filmovi “Petrijin venac”, “Šmeker”, “Vreme čuda”, “Poslednji krug u Monci”, “Rane”, “Pad Italije”, “Nož”, “Mi nismo anđeli”, “Crni bombarder”, “Stršljen”, “Lepa sela, lepo gore”; serije Otpisani”, “Duvanski put”, “Priče iz majstorske radionice”, “Četrdeset osma - Zavera i izdaja”, “Otvorena vrata”, “Gore dole”...). Na smrt su ga 17. novembra 2000. u restoranu na Zelenom vencu u Beogradu, pretukli navijači FK Rad, koji su mislili da je Rom. Od povreda koje su mu naneli umro je 4. februara 2001, a ubice do danas, uprkos tome što je Maksimović pretučen u prisustvu brojnih svedoka, nisu pronađene.
Književni kritičar i student filozofije Dejan Nebrigić imao je dvostruki "delikt", bio je mirovni i gej aktivista; ubijen je pod nerazjašnjenim okolnostima 1999, a istražni sudija nije skrivao svoj animozitet prema mirovnim aktivistima koji su za njega "svi strani plaćenici".
U januaru 2007. u Boljevcima kod Beograda ubijen je sedamnaestogodišnji Rom Branko Nikolić kome su ubice, maloletni pripadnici lokalne bande, uzeli mobilni telefon, potom ga zverski mučili i bacili u kanal Vok. Ovaj i slični zločini izazivali su u višenacionalnim sredinama niz sukoba koji su bili na granici masovnog krvoprolića i iseljavanja romske populacije.
Vreme suživota odavno je prošlo, poslednji incidenti dogodili su se letos u Kraljevu, kada su meštani jedne mesne zajednice sprečili naseljavanje dve romske porodice, interno raseljenih lica sa Kosova. Pripadnici LGBT zajednice bili su, pak, konstantno meta nasilnika, još od pokušaja organizovanja prvog prajda 2001, kada je bezumnu nasilničku skupinu predvodio penzionisani sveštenik Srpske pravoslavne crkve Žarko Gavrilović. Epilog su bile teške povrede potencijalnih učesnika neodržanog skupa, kao i prilikom docnijih pokušaja da se organizuju parade ponosa.
Obesmišljeni ornament
Uprkos ovim i sličnim aktima nasilja, prema podacima nevladinih organizacija, nije bilo kvalifikacije zločin iz mržnje u Krivičnom zakoniku Srbije. I njeno uvođenje u Zakonik ispostavilo se tek ornamentom za spoljašnju upotrebu - prema podacima nevladinih organizacija koje su učestvovale u njgovom pisanju i vodile kampanju da postane deo zakonskog teksta, nijednom dosad nije primenjen član 54 a koji ga reguliše: "Ako je krivično delo učinjeno iz mržnje zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije, ili rodnog identiteta drugog lica, tu okolnost sud će ceniti kao otežavajuću okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela".
Od novog instituta u KZ Srbije, prema rečima Gorana Miletića, programskog direktora organizacije Civil Rights Defender, očekivala se brže kvalifikovanje zločina iz mržnje, "da otežavajuća okolnost bude to što žrtva pripada drugoj etničkoj grupi, ako je osoba sa invaliditetom, drugačijeg pola, ili seksualne orijentacije".
"Međutim, nije se daleko odmaklo sa primenom tog člana Krivičnog zakona; sudije i tužioci ga ne koriste, očito posežu za članovima KZ koje lako mogu da dokažu. Smatraju da, ukoliko krenu na teren zločina iz mržnje, to neće biti lako dokazivo. Dakle, dobro je to što Srbija ima ovaj član KZ, ali je njegova primena neprikladna i veoma loša. U delima koja se kvalifikuju kao dela izazivanja rasne i nacionalne mržnje, verujem, ima sigurno pedesetak procenata slučajeva koji mogu da se kvalifikuju kao zločini iz mržnje, ali, tome se ne pribegava. Takođe, slično je i sa krivičnim delom nasilničko ponašanje; takvih je dela bilo u napadima na pripadnike LGBT zajednice, kod organizovanja ranijih parada ponosa, napadima na pripadnike romske zajednice, izazivanja opšte opasnosti - ima mnogo krivičnih dela u kojima je prepoznatljiv zločin iz mržnje. Ali, tužioci i sudije često kažu da "tu nema bića krivičnog dela", kaže sagovornik za naš portal.
Otežavajuća okolnost van sudova
Katarina Golubović, advokat Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukom), podseća da su kampanju za uvođenje zločina iz mržnje u Krivični zakonik vodili Gej strajt alijansa i Jukom, koji su uputili pismo političkim činiocima u kojem je navedeno da bi se usvajanjem ovog predloga u značajnoj meri doprinelo smanjenju, ali i prevenciji nasilja, kao i zaustavljanju spirale nasilja od čega bi korist imali svi građani i građanke Srbije, društvo u celini.
"Očekivali smo da se izmenama Krivičnog zakonika ukine praksa da krivična dela izvršena iz mržnje ostanu u zakonskom 'vakumu', odnosno da u svim fazama postupka, od policijske istrage pa do konačnog donošenja presuda i odmeravanja kazni od strane nadležnih sudova, bude oslikana stvarna pobuda izvršilaca - posebno pobude mržnje, a ne samo vrsta učinjenog dela.Uspeli smo, doduše sa nešto užim osnovama, da delo iz mržnje bude prepoznato kao posebna otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne. Dakle, ukoliko je bilo koje krivično delo izvršeno iz mržnje zbog toga što neko lice pripadnik određene rase, vere, nacije, etničke grupe, pola ili zbog njegove/njene seksualne orjentacije ili rodnog identiteta, bez obzira da li je to delo upereno na život i telo ili imovinu, sud mora da ceni tu okolnost kao otežavajuću", kaže naša sagovornica.
Ona ističe da bi, među krivičnim delima kojima bi otežavajuća okolnost bio zločin iz mržnje trebalo da se nađu nedavno uništavanje pekara čiji su vlasnici Albanci, nakon utakmice Srbija - Albanija, te napad na nemačkog državljanina u vreme međunarodne konferencije o pravima LGBT osoba u Beogradu. "Za pravi pristup ovom problemu neophodno je podići svest advokata tužilaca, policije, sudija", ističe Katarina Golubović.
Potrebna je hrabrost pravosuđa i policije
Goran Miletić konstatuje da "u delima koja se kvalifikuju kao dela izazivanja rasne i nacionalne mržnje ima sigurno pedesetak procenata slučajeva koji mogu da se kvalifikuju kao zločini iz mržnje, ali, tome se ne pribegava. Međunarodne organizacije mnogo su uložile u edukaciju policije, i pravosuđa za primenu kvalifikacije zločin iz mržnje i ne vidim šta bi još moglo da se učini. Potrebna je hrabrost pravosuđa, ali i policije, dok tu nema hrabrosti da se ide do kraja, da nema bojazni da će pasti optužnica, nećemo imati proboj u ovoj oblasti. Kalkulacije nas neće nigde odvesti", ocenjuje Miletić.
Zločin iz mržnje nesumnjivo je deo teškog nasleđa ratne prošlosti Srbije; neki od uzroka sasvim sigurno su i razorene porodice, poremećeni sistem vrednosti i nemoć obrazovnih ustanova, nekažnjivost, blagonaklonost države, čak, tragična doza razumevanja naše dece, vaspitno zapuštenih mladih osoba čije stavove često dele i nosioci pravosudnih funkcija.
Posledice su često nepopravljive.