Vidovdan, kontejneri, beskućnice, ili: o Vojvodini
Trenutno je u Vojvodini, uglavnom na društvenim mrežama, aktuelna priča o koncertu Svetlane Cece Ražnatović na Petrovaradinskoj tvrđavi, koji se planira za Vidovdan. Koncertu koji će biti organizovan iz budžeta grada Novog Sada, od para poreskih obveznika. Na Facebooku je u toku prikupljanje potpisa kojima se traži zabrana održavanja ovog koncerta. Većina medija u Srbiji se ne oglašava po ovom pitanju.
U februaru ove godine, osam beskućnica nije moglo da se useli u objekat koji je za tu namenu predložio Centar za socijalni rad uz odobrenje Grada Novog Sada.
Napolju je bilo skoro minus deset. Ispostavilo se da se komšije bune, jer neće da im “takve” budu u komšiluku. Strah od siromaštva, nemanje minimuma solidarnosti, ljudskosti?
Da. Ali i prisustvo bogatog biznismena kao prvog komšije plus pitanja partijske prirode. Insistiranjem nekolicine novinara, novinarki, aktivistkinja i aktivista, beskućnicama je obezbeđen prostor na drugoj lokaciji. Daleko od moćnika, da svojim nemanjem ne uznemiravaju one koji imaju.
Naravno, tu priči nije kraj, jer se oko vlasništva nad tim objektom vodi sudski spor, čeka se, treba da prođe vreme. Videćemo šta će se desiti do narednog snega.
Takođe, pre samo godinu dana, primećeno je da se broj prosjaka na ulicama smanjio. Kao da su preko noći nestali. A ljudi ne nestaju preko noći, osim ako ih neko ne skloni.
Ostalo je na nivou pretpostavke i informacija iz pouzdanih, ali neimenovanih izvora, da je grad malo "sredio" ulice, odnosno - očistio ih od onih koji smetaju, onih koji kvare sliku finog i sređenog (evropskog) grada (navodno su prosjaci i prosjakinje bili "malo" u pritvoru).
Danas je broj ljudi koji prose ponovo na zavidnom nivou. A i broj ljudi koji se kada padne mrak promiču između kontejnera, pa kriomice gvirnu, pa nekad nešto nađu, pa nekad ništa ne nađu, ljudi koji se stide što traže po kontejnerima, ljudi koji su (ne)namerna "šteta" uništenih preduzeća, neuspelih privatizacija, i raznih drugih kriminalnih radnji - njihov broj veći je iz dana u dan.
I to je takođe vidljivo, to ne vidi samo onaj ko neće da vidi. I, da bi se to razumelo, takođe, ne treba posebna pamet.
Novi Sad je jedan od onih gradova u kojem će psi lutalice, ali i druge napuštene ili usudom zadešene životinje na ulici - najebati. Tu je možda najsličniji Sarajevu. I jedan i drugi gledaće da na sve moguće načine svoje ulice očiste od ove "pošasti", jer grad mora biti: čist, lep, otvoren. Jer, moramo se hvaliti umišljenim "duhom", susretljivošću, gostoljubivošću, sve mora biti potaman.
Možda sam surov? Neka sam.
Proces homogenizacije stanovništva Vojvodine po pitanju etničko-verske pripadnosti, nasilan je proces; sprovodi se kontinuirano, uglavnom tiho, ali itekako primetno. Primetno je menjanje tabli, latiničnih u ćirilične; primetno je menjanje natpisa na autobusima gradskog prevoza, isto iz latiničnih u ćirilične; primetno je obeležavanje krsne slave grada, primetno je obeležavanje pravoslavne nove godine na trgu u centru Novog Sada; sve je to primetno – to ne vidi samo onaj ko neće da vidi.
Svaki pomenuti čin nešto znači, nijedan nije slučajan, svaki je jasan, planiran i promišljen politički čin kojim se demonstrira moć vladajućih elita. Poruka je sledeća: Ovo je (ili će uskoro biti) sredina onih koji se identifikuju sa pravoslavljem, srpskim jezikom i ćiriličnim pismom. Ne treba posebna pamet da bi se razumelo. Međutim, kako je procenat siromašnih sve veći, tako se i ova dešavanja koja su, ponavljam, nasilna – uglavnom ne vide, ignorišu ili se stavljaju sa strane (“to sad nije najvažnije” i sl). Ili se mantra ona: to je tako bilo oduvek, uvek se to slavilo.
To ''uvek i oduvek'' vode racionalizaciji nasilnih procesa, njihovoj normalizaciji i u konačnici – potpunom prihvatanju. A društvo koje je prihvatilo nasilne koncepte, koje ih ne preispituje, koje ih ne imenuje kao nasilne, već kao normalne, uobičajene – kakvo je to onda tolerantno društvo? Nikakvo. To je društvo onda nasilno, zatvoreno, opasno. A društvo koje obeležava drugačije od sebe, koje ih isključuje i(li) briše - jest fašističko društvo i ništa drugo. I to se mora tako i imenovati. Tako i nikako drugačije.
Međutim, ovde preti opasnost da se sklizne u olakotna etiketiranja, a stvar nije tako jednostavna, jer ima još jednu važnu, nezaobilaznu komponentu, a to je – klasna dimenzija priče o tolerantnosti.
Stanovništvo Vojvodine, (jedan, ujedinjen) narod i sve manje narodnosti, drugih i ostalih, siromašnije je iz dana u dan. U toj gladnoj zbilji, svakodnevici sa dva obroka, identitarna priča prestaje da bude bitna. Taj proces je skoro završen. Politike identiteta sprovedene su. Jači su pobedili. Moramo ići dalje.
Da se vratim na pitanje siromaštva i gladne zbilje.
Pre nekoliko meseci, početkom zime, upoznao sam Jovicu. Jovica ima 10 ili 11 ili 12 godina, Rom je i, kako sam kaže, živi na ulici. Jednog dana me je pitao može li sa mnom u kancelariju. Pristao sam. Kada smo došli tražio mi je da mu skuvam čaj, jedan, pa drugi, tražio je mnogo, mnogo šećera, slagao sam da nema više. Sedeo je pored mene i crtao. Zna da nacrta kuću sa dimnjakom, krevet, drvo sa jabukama, čovečuljka i sunce. Zna da napiše svoje ime i skraćenicu FKV (Jovica, naime, navija za Vojvodinu). Poklonio mi je dva crteža.
Kada sam ga pitao šta znači to da je na ulici, odgovorio mi je: ''Preko dana sam u boravku, pa onda idem svuda, pa uveče idem po kafićima, negde ostanem skoro do jutra, pa onda malo ležim na klupi ili negde drugde, pa ujutru uđem u neki autobus i vozam se po gradu, i - opet dođe dan!''
Kada smo išli da jedemo nije mi dao da odemo u centar, jer - tamo tuku Cigane. Kada me je pitao gde živim, a ja mu odgovorio, rekao mi je:
''U, tamo baš tuku! A i ti bi mogao dobiti batina jer malo ličiš na Cigana. Ako te neko pita šta si, reci Srbin.''
''A šta ako kažem da sam Mađar?''
''Onda samo nekoliko šamara, ali najbolje da kažeš da si Srbin.''
Jovica živi na ulici, puši kutiju cigareta dnevno. Prosi po kafićima i ispred crkve, ''ali slabo je to ispred crkve, bacaju samo dinar ili dva, jedva sam skupio 148 dinara pre neki dan. Bolje je kad radim po kafićima, više para dobijem, ali me brzo oteraju. ''
Na jednom od poslednjih susreta, kada smo išli po pancerote, rekao mi je: ''Pazi sad ovo!'' i zviznuo tako jako. Odjednom se pred nama stvorio veliki žuti pas.
''To je Bobi, moj pas!''
'' Imaš psa?'', pitao sam. ''Gde si ga našao?''
''Nekoliko ulica niže. On je moj. I on je na ulici. Obojica živimo na ulici.''
Stiglo je proleće i Jovicu gotovo da ne viđam. Prezimio je, preživeo još jednu zimu.
Ovakvih priča: o Jovici, o beskućnicama, o prosjacima, o lutalicama, o izgladnelim ljudima - ima bezbroj. I to je priča o stvarnosti u Vojvodini, o onom sada i ovde, o onom što nas spaja. I to nam je budućnost, to, a ne prazne priče o multikulturalnoj sredini, o otvorenosti, hvalisanje o sebi samima, bez svesti gde se nalazimo.
Ima Vojvodina još zanimljivih priča, svojih velikih tajni o kojima ćuti. Ali, lepše je i lakše o zlatnim poljima suncem obasjanim, o krasnim fasadama, o prošlosti austrougarskoj, zar ne?
