Tortura u Srbiji: nova presuda Suda u Strazburu
Do pobune zatvorenika je došlo je u novembru 2006. kada je postalo izvesno da neće dobiti obećanu amnestiju. Pobuna se otrgla kontroli, ali zatvorenici koji su tužili državu nisu učestvovali u njoj. Bili su žrtve neselektivnog, bestijalnog zlostavljanja koje je većini ostavilo teške posljedice po zdravlje. Žandarmi i zatvorski stražari koji su ih tukli zaštićeni su nedokazivošću svojih zlodjela, odnosno istrage nije ni bilo, sve do reakcije nevladine organizacije Odbor za ljudska prava Leskovac.
Teško povrijeđeni zatvorenici, koji uprkos pritiscima zatvorske uprave, nisu željeli da povuku tužbe, biće obeštećeni zbog prekršenih protokolarnih razloga, povrede procesnog aspekta člana 3 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a krivci za njihovo zlostavljanje neće biti kažnjeni. Baš kao ni odgovorni iz niškog Doma zdravlja, medicinsko osoblje koje nije pružilo zatvorenicima adekvatnu pomoć zbog toga što su Albanci, i zatvorenici koji nemaju prava na lečenje.
Bestijalno "gušenje pobune"
"To nije bila pobuna, a pogotovu nije na nacionalnoj osnovi, to je bio štrajk glađu zatvorenika koji su prevareni, jer nisu dobili amnestiju koja im je obećana. Nije bilo ništa polomljeno, nije bilo tuče, napada na stražare, ničeg. Te noći ušli su u sobu žandarmi i zatvorski stražari, probudili nas i počeli brutalno da nas tuku, pendrecima, drvenim palicama, rukama, nogama na kojima su imali čizme sa metalnim okovima. Meni su polomili četiri rebra, od batina nisam imao nijedan nokat na rukama, tukli su me po glavi, kasnije sam dobio osam kopči. Bio sam danima između života i smrti. Najviše su nas tukli stražari, više nego žandarmi", kaže Adnan Habibi, jedna od žrtava zlostavljanja.
Dobrosav Nešić, predsednik leskovačkog Odbora za ljudska prava, kaže da se ova organizacija suočavala sa zatvorenim vratima tokom svih pokušaja da rasvetli istinu o događajima u KPZ Niš.
"Veoma je teško bilo dokazati torturu, dve i po godine niko od medicinskog osoblja nije želeo da govori, mogli smo da konstatujemo jedino to da za njih ne važi Hipokratova zakletva. Jer, pretučenima je u niškom Domu zdravlja pomagano preko volje, samo da ne bi krvarili, takva je bila medicinska pomoć. Samo jedan lekar se poneo etički, ostali nisu hteli čak ni prijemne liste da nam daju. Zatvorenici se ne tretiraju kao pacijenti, oni su samo brojevi. A bilo je i slučajeva sa smrtnim ishodom. Vlasti, međutim, nisu dozvolile ekshumaciju. Ovaj slučaj pokazuje samo kakvi su sve slučajevi torture mogući. Recimo, dešava se da stražari po ceo dan nekom zatvoreniku uskraćuju obroke, kao na filmovima, prođu pored njega i obore tanjir sa hranom. Tortura je i to kada zatvorenike koji se ne osećaju dobro primoravaju da rade najteže poslove. A to se dešava svakog dana. Ovaj slučaj samo je vrh ledenog brega. Ne mogu se na zatvorenicima iskaljivati frustracije, porodični odnosi, siromaštvo zatvorskih čuvara. Prihvatili smo jedan civilizacijski, evropski sistem vrednosti i tako država mora da se ponaša", ističe Nešić.
Prema oceni Katarine Golubović, advokatkinje i analitičarke torture iz beogradskog Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), u istrazi moguće torture propust je napravilo Tužilaštvo, i u tom smislu, individualna odgovornost za štetu će biti sigurno izbjegnuta, jer Zakon o javnom tužilaštvu ne predviđa odgovornost tužioca za štetu koju je utvrdio Evropski sud za ljudska prava.
"YUCOM ce inicirati izmenu Zakona o javnom tužilastvu. Uspostavljanje institucionalnog okvira je samo jedan korak da se borimo sa nekaznjivošću za krivicna dela i propuste državnih službenika. Poglavlja 23 i 24 ce biti otvorena sledeće godine i civilno društvo je dužno da ukazuje na nekažnjiva i nezakonita ponašanja u pravosuđu i traži prve konkretne rezultate u vidu kazni, kao merila da se u oblasti osnovnih ljudskih prava i pravosuđa nešto promenilo na bolje", kaže Golubović.
Delimična satisfakcija preživjelih
Golubović podsjeća da u Srbiji sudija može biti odgovoran za štetu zbog povrede ljudskih prava u sudskom postupku ako je postojala namjera da se krši ljudsko pravo, te da je "postupak za utvrđivanje odgovornosti komplikovan, kako bi se sudije zaštitile od eventualnog političkog pritiska, jer o njegovom pokretanju odlučuje ministar pravde".
"Verujem da su osuđenici dobili delimičnu satisfakciju, u smislu potvrde da je kazna zatvora jedina kazna koju moraju istrpeti, a da svaka druga primena sile prema njima mora da bude rezultat zakonitog postupka i provere. Pravda će biti zadovoljena tek onda kada zbog torture ili zbog propusta u ispitivanju ovog teškog krivičnog dela budu adekvatno kažnjeni pojedinci koji istupaju ispred Srbije. Torturom i nekažnjavanjem torture prema osuđenicima se ne štite 'pošteni' građani. Naprotiv, još se i kažnjavaju. Ispostavlja se da je Evropski sud za ljudska prava kaznio građane Srbije", naglašava Katarina Golubović.
Nepokretanje postupka protiv vinovnika ovog zločina koštaće poreske obveznike 135 000 evra, te bi zbog toga, po ocjeni Dobrosava Nešića, trebalo uspostaviti mehanizam po kojem bi te greške plaćali oni koji su ih počinili, tužioci i sudije.
"Dali smo tužiocu ogromnu dokumentaciju o ovom slučaju, on nije hteo ni da je pogleda. Kada bi on platio bar deo troškova, deo sudija, bilo bi potpuno drugačije", kaže Nešić.
Iskustva leskovačkog Odbora, organizacije koja je obilazila sve kaznionice u Srbiji i zastupala građane lišene slobode, ukazuju na to da su brojni slučajevi različitih vidova diskriminacije.
"I u slučaju Habimi i drugi, kao i u drugim slučajevima torture, uopšte, pojavljivanja građana pred sudovima, jasno se vidi da je reč o diskriminaciji koju sprovodi srbijansko pravosuđe, odnosno da se sa njima lošije postupa jedino zbog toga što su Albanci. U ovom slučaju možemo da konstatujemo kako su temeljna prava koja štite građane od nečovečnog postupanja prekršena i zbog toga što su Albanci, i zbog toga što su zatvorenici, građani lišeni slobode. Ima mnogo slučajeva, kao što je i tortura primenjena prema samom Adnanu Habimiju, da su stražari i žandarmi posebno tukli Albance, do iznemoglosti. A niko od njih nije bio učesnik u demonstracijama koje bi podrazumevale iskaljivanje besa, lomljenje inventara, nanošenje štete državi. Bili su u spavaonicama, mirni, čitali su i igrali šah, nisu pokazivali ni nameru da nešto pokušaju. A tučeni su redom, žandarmi su počinjali da tuku čim bi ušli u spavaonicu, ništa ne pitajući. A kada bi saznali da je reč o Albancima - nisu mogli da se zaustave. Po nekoliko žandarma tuklo je zatvorenike, lomilo im kosti, gazilo po otvorenim ranama", ističe Nešić.
Nešić također napominje da ova presuda ''mora da bude nauk svima, da ljudi koji su lišeni slobode ne smeju da budu tučeni i zlostavljani. Niko nije kažnjen zbog torture, ali, toliki je kapacitet Suda, nema drugih opcija. Ako ima deset stepenika do ideala pravde, ovo je prvi od njih.''
Adnan Habimi kaže da ne može biti zadovoljan presudom, te da bi "ponovo vodio postupak protiv države, ali tu se više ne može ništa".
"Novac neće da mi nadoknadi traumu i bol, oni su neizlečivi. Mi koji smo na slobodi moramo da se trudimo da se onima koji su unutra ne ponovi ono što se nama desilo. Jer, verujte, KPZ Niš je kasapnica, jadni oni koji su tamo!Čuo sam da je od posledica jedan zatvorenik umro. Ja sam izgubio sluh oko 80 odsto, osećam posledice udaraca u glavu, imam reumatske smetnje, noge su mi bile crne od podliva. A bio sam potpuno zdrav kada sam došao na izdržavanje kazne," kaže naš sagovornik.
