Živjeti sa HIV-om u Srbiji

Osobe inficirane virusom HIV u Srbiji suočavaju se sa činjenicom da se ne mogu osloniti na pomoć  društva i države; kao da je protiv njih planski kreirana široka lepeza svakodnevnih, često nepremostivih problema i prepreka, od izolacije okoline, najbližih prijatelja, podozrenja i neretko osude, nemogućnosti zapošljavanja, do paragrafa Krivičnog zakona napisanih kao da je namera autora i zakonodavaca bila državna diskriminatorna intervencija, ili recidiv iz vremena kada je HIV virus bio neizlečiva bolest sa fatalnim posledicama.

 

Nedostatak zdravstvene edukacije, konzervativni pristup i nizak nivo obrazovanja predstavljaju čvstu osnovu za diskriminatorni odnos prema osobama koje žive sa HI-¬om. Zdravstvene ustanove u kojima dobijaju stručnu pomoć često su nemoćne zbog neredovnog snabdevanja lekovima, te u njima, kao i u nevladinim organizacijama, ostaju samo reči podrške.

 

Epidemiološkinja Mila Paunić godinama je na čelu Savetovališta za dobrovoljno, poverljivo savetovanje i testiranje na HIV Zavoda za zaštitu zdravlja studenata u Beogradu. Ona u razgovoru za naš sajt ističe brojne specifičnosti u kontaktima sa potencijalno zaraženim mladim osobama, od kojih se neke suoče i sa bolnom istinom, da su HIV pozitivne.

 

"Moram da izdvojim nešto što užasno boli. Što razdire! Izolacija! Ako okolina sazna, šire društvo, kolege na poslu, dogodiće se ono što najviše boli: socijalna izolacija. Pre desetak dana mi je jedna mlada pacijentkinja rekla: 'Ne plašim se, doktorka, ja HIV-a, plašim se ljudi. Dogodiće se prvo da me kao malo sažaljevaju, pa onda, polako će me 'zaboravljati', neću više biti interesantna 'ovakva', jer to više neću biti JA (tu izgovara svoje ime i prezime), nego 'ma znaš, ona što ima HIV' i sve ređe će da me pozivaju na piće, na kafu, na druženje, počeće zatim neki da sklanjaju i šoljice za kafu 'za svaki slučaj', trljaće kvake vatom i alkoholom, svaki put dezinfikovati dasku na WC šolji... Dosadiće im, jer, naporno je to, naći će neke izgovore. I tako, polako, ostaću potpuno sama!'", kaže naša sagovornica.

 

Ona nije zadovoljna preventivom, odnosno brojem mladih ljudi koji se testiraju.

 

"Danas HIV infekcija u Srbiji ima lice mladog gej muškarca koji dosta zna o rizicima za HIV. Ali, bez obzira na to, ima seks bez zaštite. Iako je u Srbiji danas mnogo lakše nositi se sa HIV infekcijom, nego pre, recimo, 17 ili 20 godina, moram ipak reći da ni u jednoj zemlji nije lako imati HIV. U nekim zemljama je to jako, jako teško, a u nekim manje teško. Plašim se da mi pripadamo ovoj prvoj grupi. Ne zbog nemogućnosti lečenja, ili, opšteg zdravstvenog stanja (tu čak mislim da smo i u odnosu na bogatije zemlje bolji) nego upravo zbog jednog, plašim se generalno lošeg odnosa prema ljudima koji žive sa HIV¬om, zbog nedovoljno obrazovanja, niske zdarvstvene prosvećenosti, neprihvatanja različitosti i konzervativnih stavova. Dodatni deprimirajući faktor je loša ekonomska situacija, odnosno loš socijalni i ekonomski položaj, ne malog broja inficiranih pacijenata", ističe dr Paunić.

 

Ona naglašava da je tretman zaraženih kompleksan, a odnos države prema njima "blagorečeno nestabilan".

 

"Ako tretman posmatramo kao dijagnostiku, lečenje i pozitivnu prevenciju, onda on (tretman) ima prilično nelogičan tok. Postoje faze 'napretka' koje podrzumevaju optimalne uslove za

dijagnostiku, dovoljne količine efikasnih lekova, dovoljno reagenasa neophodnih za praćenje uspešnosti lečenja, brigu za pacijenta, psihosocijalnu podršku i pozitivnu prevenciju. Ovakvo

'vreme spokoja' brzo zameni delimičan ili potpuni nedostatak svega što sam nabrojala, pa se dogodi da, kao na primer ovog leta na beogradskoj Infektivnoj klinici - nema apsolutno ničega! Ni potvrdnog Wesern blot testa, ni testova za CD4 limfocite, ni PCR testa, a, kako je odlaskom Global fonda skoro potpuno utihnuo civilni „HIV sektor“, topi se polako i njihova pomoć i podrška. Ono čega zaista ima dovoljno su skrining testovi u savetovalištima, s tim da nedostaju intenzivnije akcije da se ti testovi tj. testiranje (uz savetovanje) rade u mnogo većem obimu", kaže dr Paunić.

 

Uz takav nestabilan odnos u lečenju, gotovo idealno se uklapa druga vrsta nebrige, ignorisanja i, sve ukazuje na to, svesne diskriminacije zakonodavca (Skupština Srbije, ili glas naroda), nažalost, u sadejstvu sa zaštitnikom ljudskih prava.

 

Član 250, Krivičnog zakonika Srbije, naime, ima stav koji se odnosi na zabranu prenošenja HIV infekcije, odnosno, propisana je kazna jedino za širenje ove vrste bolesti ¬ HIV infekcije. Prethodni član Zakona zabranjuje prenošenje svih zaraznih bolesti, a onda sledi norma, specifična za HIV. Ne kažnjava se, insistiraju nevladine organizacije koje učestvuju u lobiranju za izbacivanje ovog paragrafa iz Zakona, ni na prenošenju ebole, ni hepatitisa C, ni drugih, česćih i smrtonosnijih zaraznih bolesti, nego što je infekcija HIV. To je, ocenjuju, izvor stigme ljudi koji žive sa HIV, recidiv iz osamdesetih godina prošlog veka, kada je HIV bila infekcija od koje se umiralo.

 

Ovaj član KZ je apsurdan, ali i neprimenjiv - nikada nije podignuta optužnica zbog njegovog kršenja, niti se može dokazati nečija krivica za širenje virusa HIV. Ipak, važno je zadržati državni odnos prema obolelima, budući da su oni krivci, a ne žrtve. Uz gomilu birokratskih eufemizama, sličan stav ima i zaštitnik građana, čija je Stručna služba, kako otpisuje nevladinoj organizaciji Quiria centar, svesna činjenice da su  "HIV pozitivne osobe često izložene stigmatizaciji".

 

Ima zaštitnik i pravi odgovor za njih: "Zaštitnik nije našao da pomenuta zakonska odredba predstavlja osnov, odnosno razlog za podnošenje inicijative za izmenu, ili dopunu Krivičnog zakonika (član 18 Zakona o zaštitniku građana), odnosno da zbog nedostatka u odredbi člana 250 Krivičnog zakona dolazi do povreda prava građana", konstatuje se u odgovoru.

 

Nenad Popović, izvršni direktor Q-kluba, smatra, međutim, da se "odredbom KZ odgovornost stavlja na onog ko ima HIV", te da u pisanju Zakona nisu konsultovana nova medicinska dostignuća.

 

"Zašto bi se neko testirao, kao može da dođe pod udar zakona? Takva odredba deluje destimulišuće, a cilj je da stvaramo pozitivno okruženje, jer HIV je globalni problem. A glavni širioci infekcije nisu osobe koje znaju da su HIV pozitivne. Jer, one odlaze na terapiju, tada se njihov imuni sistem popravi, padne broj virusnih kopija i one ne mogu nikoga da zaraze. Treba stimulisati ljude da se testiraju. Razlog za postojanje takve odredbe prestao je davne 1997, pojavom antiretrovirusne terapije, kada je dokazano kako je ona postala efikasna. Otpali su razlozi za specifično krivično gonjenje. A niko ne kaže da krivičnog gonjenja treba da bude pošteđen neko ko sa namerom drugoj osobi prenese bilo koju zaraznu bolest. Kažnjava se i nehat", kaže Popović.

 

On ističe da ne postoji način da se dokaže kako je neko nekome preneo HIV.

 

"Test može da isključi samo jednu osobu kao prenosioca. Ali, ne može da isključi da je jedna osoba prenela drugoj, to bi bilo jedan glas protiv drugog. A nemamo sudsku praksu, nijedan slučaj, nijednu presudu sud nije izrekao. Imamo, nažalost, samo činjenicu da nekakvi slučajevi, ili tobožnji slučajevi, dospeju u javnost, obično preko tabloida, da se stigmatizuju neke grupe ljudi, juri za naslovima poput 'Manekenka prenela političarima HIV' i sličnim. To su izmišljene priče, a upravo o medicinskim pričama treba razgovarati u vezi sa pravom koje štiti javno zdravlje.