Ispod Brankovog mosta, a iznad problema

Sivilo se nadvilo nad srpskom prestonicom, gutajući obrise zgrada i mostova u jutarnjoj izmaglici. Ipak, tu i tamo, poneki sunčev zrak probija se kroz gusti veo oblaka, boreći se da osvetli skrivene kutke grada. Jedino što probija tišinu je uporno brujanje agregata ispod Brankovog mosta, odjekujući hladnim asfaltom. To je napajanje za kamion-ambulantu, oko koga se okuplja grupa ljudi koji se uglavnom dobro poznaju, ali ponekad dođe i neko novi.

Došli smo i mi, jutros. Moj kolega i ja. Parkirali smo se malo dalje i pešice krenuli ka njima sa nadom da nećemo remetiti ritual ljudi sa ulica glavnog grada. Ovo okupljanje beskućnika na betonskom platou, pored puta, koji vodi ispod mosta, ka Savi, sa pogledom na zapušteno šipražje, u potrazi za nečim što će im bar nakratko olakšati teret postojanja.

"Skoro svakog ponedeljka, utorka, srede i četvrtka dolazimo", kaže jedan od njih, čovek sa umornim očima i sedom bradom, rolajući cigaru. Zove se Dragan, beogradskim ulicama šeta već dvadeset godina. Došao je iz Sente, a gitara mu je, pored ADRA-e, humanitarne i razvojne organizacije Hrišćanske adventističke crkve, jedini svetionik u ovom sivilu.

Dragan je muzičar. Melodije koje stvara u centru Beograda bude nadu i u najtmurnijim danima. 

"Ja sam vuk samotnjak", kaže, "ali ponekad mi prija društvo. Biram ga pažljivo, jer ne volim da se družim sa onima koji piju previše i koji se drogiraju. Njima odmah dam pečat na kojem piše dobar za izbegavanje". Smeje se, a oči mu sjaje dok posmatra ljude okupljene oko Drumodoma.

"Ovde smo svi manje-više isti, tražimo malo mira i ljudskosti. Sedamdesetak nas se okupi, ponekad više, ponekad manje. Znamo da ADRA tim danima dolazi sa Drumodomom, našim domom na par sati, koji je na točkovima".

Pokazuje rukom prema belom kamionu i kombiju iste takve boje parkiranih na betonu.

"Donose nam čistu odeću, lekove, pregledaju nas…  A prljavu odeću odnesu da operu".

Zastaje na trenutak, pogled mu bludi negde po sivom nebu iznad Brankovog mosta.

"Eh, da nam bar češće dolaze… I da se onaj plavi autobus vrati. Znate, imaju i taj, sa tuševima i toaletima unutra. Pravo kupatilo na točkovima! Al’ pokvario se pre mesec dana, star je to autobus..." Glas mu se gubi u buci genertora za kamion-ambulantu.

Šta je Drumodom?

"Drumodom je naš servis koji inače podrazumeva četiri vozila", objašnjava Milica Jocić, saradnica za rad sa osobama u situaciji beskućništva u humanitarnoj organizaciji Hrišćanske adventističke crkve – Adventističkom razvojnom i humanitarnom radu (ADRA), dok nadgleda jutarnju gužvu ispod Brankovog mosta.

"Imamo autobus sa tuševima, kamion za medicinske preglede, kombi za prevoz opreme, odeće i svega što je potrebno, kao i tzv. patronažno vozilo. Kod nas u ADRA-i, ‘Drumodom’ ima dva značenja. Može da se odnosi na ceo program multidisciplinarnih usluga za osobe koje su u situaciji beskućništva, ali i na sam autobus, jedan od četiri vozila kojima pružamo pomoć", kaže Jocić. 

U belom kamionu nalazi se mobilna lekarska ordinacija. Unutrašnjost je čista i uredna, sa osnovnom medicinskom opremom i lekovima. Sto, stolica, ormarići sa fiokama, vaga i aparat za merenje pritiska – sve je tu da se pruži osnovna medicinska pomoć. Atmosfera je mirna i profesionalna, lekarka i medicinski tehničar strpljivo saslušaju svakog pacijenta i pacijentkinju i pruže im potrebnu negu.

Pored pregleda i terapija, ovde se dele i lekovi, vitamini i suplementi, a po potrebi se obezbeđuju i uputnice za specijaliste. Za mnoge osobe koje su u situaciji beskućništva, ovo je jedino mesto gde mogu da dobiju adekvatnu medicinsku pomoć.

Nekoliko metara dalje, na mestu gde smo se mi parkirali, obično stoji plavi autobus, kutak za ličnu higijenu. Dva tuša sa zavesama obezbeđuju privatnost, a tu su i ogledalo, lavabo i fen za kosu. Voda je topla, a na raspolaganju su i sapun, šampon i peškiri. U posebnom delu autobusa nalazi se i frizerska stolica, gde volonteri šišaju i briju korisnike.

"Nažalost, taj autobus, naše ‘kupatilo na točkovima’, trenutno je van funkcije. Pokvario se pre nekih mesec dana. Star je to autobus, delovi se teško nalaze... Ali već početkom decembra će biti popravljen", kaže Igor Mitrović, izvršni direktor organizacije ADRA, dok se pozdravlja sa svima koji su se danas okupili.

I tako je i bilo. Vredni mehaničari su početkom druge decembarske nedelje osigurali da i autobus dobije svoju dozu nege i pažnje, kako bi i ubuduće mogao da bude pouzdan oslonac svima kojima je potreban.

Iako tim Drumodoma pruža pomoć širom Beograda, ovo mesto ispod mosta postalo je neka vrsta "stacionara", prepoznatljiva tačka okupljanja za one kojima je pomoć najpotrebnija.

"Ovde smo od ponedeljka do četvrtka, od 9:30 do 13h", dodaje Milica. "Zimi su otežani uslovi rada zbog hladnoće, nekada moramo da prilagodimo radno vreme i vremenskim uslovima. Inače, radno vreme se pre svega prilagođavamo potrebama osoba u situaciji beskućništva."

"Prednost ovakvog terenskog rada je što dolazimo direktno do ljudi, tamo gde žive i borave", naglašava Milica. "Ljudi u situaciji beskućništva su često isključeni iz društva, a mi im pomažemo da premoste taj jaz i ostvare svoja prava. Pitamo ih šta im je potrebno i prilagođavamo usluge njihovim potrebama. Oni su nam rekli da im treba mesto za pranje veša, tuširanje, lekovi i mi smo to obezbedili."

Drumodom je mnogo više od običnog mobilnog servisa. To je program sveobuhvatne podrške za one koji su se, sticajem različitih okolnosti, našli na ulici. Pruža im priliku da se istuširaju, operu odeću i dobiju osnovne stvari za preživljavanje. Ali, ono što ga čini posebnim jeste ljudski pristup: medicinska pomoć, socijalna podrška, pa čak i pomoć pri izradi ličnih dokumenata.

"Meni Drumodom puno znači", kaže Dačo, koji je na ulici već skoro deceniju, pokazujući pun ranac. "Nije stvar u stvarima, vidiš, imam sve što mi treba", dodaje.

Dačo, sitan čovek, najčešće boravi u centru Beograda. "Šibicarenje i recitovanje, to mi je zanat", kaže kroz osmeh, pokazujući novu majicu sa likom Nikole Tesle, poklon od prolaznika i dodaje: "Danas mi je baš dobar dan".

Ali Dači često treba ozbiljnija lekarska pomoć. Njegova anamneza je prepuna dijagnoza.

"Uskoro idem u Kovin, u Specijalnu bolnicu za psihijatrijske bolesti", kaže sa tračkom nade u očima. "Da se ‘opravljam’ od alkoholizma, ali i od svih ostalih bolesti", zastaje na trenutak, a onda dodaje: "Bez ADRA-e ne bih uspeo".

"Dačo je ipak sve sam uradio, a mi smo tu bili pomoćno sredstvo i motivacija što jeste suština našeg zadatka", kaže Milica. 

Zato Dačo i dolazi u Drumodom gde se pružaju i usluge primarne zdravstvene zaštite. Zamislite ga kao pokretnu ambulantu, gde lekari redovno kontrolišu šećer u krvi, krvni pritisak i prepisuju terapije.

"Nabavljamo lekove i, kada je potrebno, upućujemo i vodimo ljude kod specijalista u javne ili privatne zdravstvene ustanove. Trudimo se da obezbedimo najbolju moguću negu, poštujući sve higijenske standarde i mere bezbednosti", pojašnjava Milica iz organizacije ADRA.

Lica ovih ljudi obeležena su životom na ivici, a pogledi im lutaju negde u daljinu, kao da traže odgovore u sivom horizontu teške svakodnevnice. Ipak, ovo novembarsko jutro im je malo drugačije. Oseća se blagi miris kafe, pomešan sa hladnim vazduhom i vlagom reke.

"Pitali smo Milicu šta bi vas obradovalo", kažem, dok sipamo vruću domaću kafu iz termosa i posmatramo ljude kako se okupljaju oko Drumodoma sa čašama sa kafom u rukama.

"Rekla je da volite kafu sa dosta šećera, pogotovo u ovakvim hladnim jutrima".  Milica klima glavom u znak potvrde, osmeh joj se širi licem. "Kafa ih okrepi, malo obraduje i da snagu da malo lakše prežive još jedan dan", dodaje.

Osećaju se kao da su, bar na kratko, pronašli utočište u svetu koji ih je odbacio. Svedoče tihoj solidarnosti koja se rađa u senci mosta, solidarnosti koja im daje snagu da nastave dalje.

"Mnogo je važno pružati pomoć na terenu", nastavlja Milica. "Postojeći prihvatni centri i centri za socijalni rad nisu uvek dostupni ili prilagođeni potrebama beskućnika.  Mi idemo tamo gde su oni – na ulice Beograda. Tako im pružamo ne samo osnovne usluge, već i osećaj da nisu zaboravljeni i odbačeni."

Njihov posao, ipak, nije nimalo lak. Svaki dan donosi nove izazove, od logističkih problema do borbe sa predrasudama i sistemskim ograničenjima. Ali, Milica i njen tim ne odustaju. Vodi ih želja da pomognu onima kojima je pomoć najpotrebnija.

"Rad na terenu nije lak. Vremenski uslovi, bilo zima ili leto, predstavljaju izazov. Ali, navikli smo na to, imamo adekvatnu opremu i uslove. Mi uvek težimo da pružima najviše i najbolje što možemo u trenutnim okolnostima, da odgovorimo na najrazličitije potrebe ljudi, međutim to nije lako jer broj naših korisnika raste, potrebe rastu, a resursi su ograničeni", dodaje Milica.

Finansijski izazovi su možda i najveći. Održavanje četiri vozila, nabavka lekova, obezbeđivanje medicinske i socijalne pomoći – sve to zahteva značajna sredstva. Drumodom se oslanja na donacije i projektne grantove, ali to nije uvek dovoljno.

"Sve ovo košta", kaže Igor Mitrović, dok posmatra red ljudi ispred medicinskog kamiona. "Terapije prepisuju specijalisti, a mi u najvećem broju slučajeva pokrivamo troškove. Mnogi naši korisnici nemaju zdravstveno osiguranje ili ne mogu da plaćaju participaciju, ni lekove."

"Samo na lekove i uputnice mesečno potrošimo oko 200.000 dinara", i dodaje: "I taj iznos bi mogao da raste. Nažalost, nemamo neograničena sredstva. Pokrivamo hitne potrebe, ali to je dugoročno neodrživo".

Ovaj mobilni servis, pre svega, čine ljudi. Profesionalci, sa velikim srcem i ljudskim pristupom, bez osude. Takav je ceo tim. I dok su zajedno ispod Brankovog mosta sa osobama bez doma, oseća se prijatna atmosfera, odzvanja smeh, iako nikome nije lako. Uprkos teškim životnim pričama, ovde se, bar na kratko, stvara osećaj zajedništva i pripadnosti.

"Svi lekari, medicinski tehničari i volonteri su izuzetno prijatni", kaže Dragan, čovek koji je u životu prošao mnogo toga, uključujući i trogodišnju zatvorsku kaznu. "Ne mogu nikog posebno izdvojiti, niti bilo kome šta prebaciti", ističe.

"Meni je lekarska pomoć neophodna, kao i mnogo lekova. Socijalna pomoć od 11.674 dinara ne pokriva sve troškove, zato mi mnogo znači što ovde mogu da dobijem i lekarsku pomoć i lekove, a ne samo tuširanje", dodaje on.

Drumodom su u početku finansirali sestrinske ADRA-e iz čitavog sveta i Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, uz podršku slovačke i američke vlade. Kasnije su se pridružili Evropska unija, austrijska vlada i građani i građanke.

"Iako donacije građana nisu velike u apsolutnom iznosu, mnogo nam znače. Voleli bismo da ulažemo više u prikupljanje sredstava od građana, ali i od kompanija", kaže Igor Mitrović.

Pored donacija, Drumodom je u dva navrata dobio i ograničena sredstva od grada Beograda.

"To su prva i jedina javna sredstva koja smo dobili", ističe on. 

Koliko beskućnike u Srbiji (ne) vidimo?

Milica Jocić objašnjava da se broj beskućnika stalno povećava.

"Svakog meseca imamo nove ljude, mesečno u proseku 7-8, nove porodice kojima je potrebna pomoć. Tu su i tehnički problemi sa vozilima, kvarovi… Sve to stvara dodatne izazove. Najveća prepreka su ipak sistemska ograničenja. Često se suočavamo sa komplikovanim procedurama kada pokušavamo da pomognemo ljudima da ostvare svoja prava – da dobiju lična dokumenta, zdravstvenu knjižicu ili smeštaj", baglašava Jocić.

Zaključuje kako bi volela da su ta vrata otvorenija, da se ovi ljudi urgentno smeste bez većih poteškoća i uslovljavanja.

"To su stvari koje nas godinama iscrpljuju, a na koje imamo jako malo uticaja. Ipak, trudimo se da ostanemo dobro organizovani", zaključuje.

Jocić dodaje da su neprijatne ili nezgodne situacije sa korisnicima retke.

"Ponekad imamo hitne slučajeve na terenu, kada moramo da reagujemo brzo i pozovemo Hitnu pomoć. Ali, to je sastavni deo našeg posla", dodaje Jocić.

"U prvih devet meseci ove godine pružili smo medicinske usluge za 1.228 korisnika.Većina su muškarci, oko 77%, a 23% su žene", nastavlja Igor Mitrović.

U proseku mesečno Drumodom na ovaj način podrži oko 700 ljudi.

"Podržimo ih tako što svako od njih dođe i po nekoliko puta i primi neku od naših usluga", kaže on i dodaje da je 2023. godine kroz Drumodom prošlo oko 3.100 ljudi.

Na prvi pogled, možda se čini da matematika ne ide u prilog ovom broju – ako 700 ljudi mesečno koristi usluge, zar godišnje ne bi trebalo da ih bude preko 8.000?

Međutim, upravo ta "neslaganja" kriju priču o Drumodomu, u kojem se ne broje samo ljudi koji prođu kroz njihova vrata, već se grade odnosi. Mnogi od tih 3.100 korisnika i korisnica se, suočeni sa životnim izazovima, iznova vraćaju u Drumodom, znajući da će tamo pronaći sigurno utočište i ruku pomoći.

"Ove godine će ih biti malo manje, ali ne zbog toga što ih ima manje, nego zato što smo morali da donesemo tešku odluku da se fokusiramo na manji broj ljudi u teškom stanju i da ih duže podržavamo zbog manjeg obima naših resursa", kaže Mitrović.

Ovi podaci samo zagrebu površinu problema beskućništva u Srbiji.

"Situacija je lošija nego što se na prvi pogled čini. Zvanični podaci značajno potcenjuju razmere beskućništva, a donosioci odluka neretko minimiziraju problem", kaže Marko Vasiljević iz A11, Inicijative za ekonomska i socijalna prava.

Njegove reči bacaju senku na sivo novembarsko jutro. Nameće se pitanje: koliko ih je još skriveno u senkama grada, daleko od očiju javnosti i statistike?

"Metodologija popisivanja osoba u situacija beskućništva se nije menjala, iako su organizacije apelovale na to", nastavlja Vasiljević i dodaje:

"Popisivanje se odvija posredno, preko ustanova socijalne zaštite, zbog čega se zvanični podaci i podaci organizacija koje direktno rade sa ovim osobama višestruko razlikuju. Prema podacima organizacija, samo u Beogradu ima preko 4.000 ljudi koji su pogođeni primarnim beskućništvom, dok ih je prema zvaničnim podacima u celoj Srbiji nešto više od 1.500. Bez pouzdanih podataka ne možete kreirati odgovarajuće politike i mere, niti da planirate resurse koji su vam potrebni za njegovo rešavanje".

Kako je nastao Drumodom i kako funkcioniše

Igor Mitrović se naslonio na kombi, pogledom prateći ljude koji strpljivo čekaju svoj red ispred Drumodoma.

"A znate li kako smo uopšte došli na ideju za ovo?", upitao je, sa osmehom se obraćajući i nama i grupi beskućnika okupljenoj oko njega. 

"Sve je počelo te 2018. godine od mog kolege Marka Tomaševića iz nevladine organizacije Klikaktiv. Zajedno smo gledali snimke autobusa iz San Franciska koji pruža pomoć beskućnicima i pomislili kako bi bilo sjajno da i mi imamo nešto slično. Baš u tom trenutku se objavio ADRA-in konkurs za inovativne fondove i mi smo aplicirali sa tom idejom. Dobili smo sredstva i već 2020. godine krenuli u realizaciju i od tada imamo naš autobus", približava nam kako je nastao Drumodom.

Nažalost, servis u San Francisku koji im je bio inspiracija morao je da se zatvori prošle godine zbog nedostatka sredstava i smanjenja budžeta. Ipak, njihov primer im je pokazao koliko je ovakva vrsta podrške važna i dao im motivaciju da istraju u svojoj misiji.

"Nije bilo lako", priznaje Igor. "Trebalo je vremena da se nabavi i adaptira autobus. Ali, kada smo postali vidljivi, nismo mogli da odustanemo. Potreba je bila jasna, a podrška je stizala skoro sa svih strana."

"Znali smo da je mobilna jedinica sa tuševima neophodna, ali u praksi se pokazao problem sa parkiranjem. Početna ideja je bila da pružamo usluge na više lokacija u gradu, ali nismo uspeli da nađemo adekvatan prostor za parkiranje u širem centru", govori Igor Mitrović.

Kaže da lokacija ispod Brankovog mosta nije idealna. Nalazi se na prometnom putu, te miraju da vode računa o bezbednosti, da ljudi ne pretrčavaju ulicu. 

"Pokušavali smo da nađemo prostor u dvorištima preduzeća, javnim institucijama, ali niko nije bio zainteresovan", kaže Igor sa razočaranjem u glasu.

"Tako da smo ostali na dve lokacije: ispod Brankovog mosta i na Donjem Kalemegdanu. Kalemegdan je bio odličan dok nisu krenuli tramvaji, onda smo morali da se pomerimo zbog bezbednosti i sada smo samo ispod Brankovog mosta", ističe.

Jedan od problema sa kojima se Drumodom suočava je nemogućnost priključenja na električnu mrežu. 

"Već pet godina pokušavamo da rešimo ovaj problem, ali bezuspešno. Grad Beograd, nažalost, nije u stanju da nam ponudi efikasno rešenje. Zbog toga smo primorani da koristimo agregat, koji stvara veliku buku i neprijatnosti kako za nas, tako i za korisnike naših usluga", pojašnjava Igor.

"Problem je što društvo ima predrasude prema osobama u situaciji beskućništva. Smatraju se opasnim i nepoželjnim. Ali, to nije istina. To su ljudi kojima je potrebna pomoć i razumevanje", zaključuje on.

Precizniju procenu potreba za uslugama sličnim Drumodomu u drugim lokalnim sredinama u Srbije bilo bi moguće dati jedino na osnovu pouzdanih podataka koji nam, nažalost, nedostaju. Ipak, Drumodom je primer usluge koja je dizajnirana uvažavajući specifične potrebe njenih korisnika i to na mestu koje je njima najpristupačnije. To prepoznaju socijalni centri u Beogradu, ali i organizacija A11.

"Drumodom bi trebalo da posluži kao model za uzor prilikom kreiranja drugih usluga socijalne zaštite koje se pružaju ranjivim društvenim grupama na lokalnom nivou. Eventualno ograničenje se tiče kapaciteta i mogućnosti da se odgovori na potrebe svih korisnika, zbog čega je važno da ove usluge budu uspostavljene na institucionalnom nivou", kaže Marko Vasiljević iz organizacije A11.

"Ovaj program se može primeniti i u drugim sredinama, jer kao model već svakako postoji i u drugim zemljama, ali je važno da se prilagodi specifičnostima svake lokalne zajednice", kaže Igor Mitrović, naglašavajući da po njihovim saznanjima sličan Drumodom ne postoji u zemljama Zapadnog Balkana. "Zapadni Balkan je specifičan po tome kako je nastao problem beskućništva – raspad zemlje, tranzicija, siromaštvo... Zato mnoga rešenja iz zapadnih zemalja ne mogu da se direktno primene kod nas. Moramo da pronađemo sopstveni put, uvažavajući naše specifičnosti i resurse", ističe.

O prepoznatljivosti Drumodoma svedoče i dobri odnosi ADRA-e sa opštinskim odnosno gradskim centrima za socijalni rad. 

"Međusobno se prepoznajemo kao saradnici i zaista negujemo taj odnos. Zapravo, Drumodom predstavlja model međusektorske saradnje koji bi sistem trebalo da preuzme, jer beskućništvo nije samo pitanje krova nad glavom, već i mnogih drugih pitanja – zdravlja, mentalnog zdravlja, socijalne zaštite. Kroz našu praksu pokušavamo da prenesemo taj model i da sistemu pokažemo kako saradnja treba da izgleda, i na nivou ministarstva i drugih visokih instanci", kaže Milica Jocić.

U Srbiji danas nemamo važeće strategije u oblasti socijalne zaštite, smanjenja siromaštva i stanovanja. Poslednja Strategija razvoja socijalne zaštite prestala je da važi 2009., Strategija za smanjenje siromaštva 2010., dok je Strategija socijalnog stanovanja prestala da važi 2016. godine, saznajemo od Marka Vasiljevića.

"Iako je tada donet novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada koji je predvideo donošenje nove nacionalne stambene strategije, ona do danas nije usvojena", objašnjava on i naglašava da Zakon o socijalnoj zaštiti čak ne prepoznaje osobe u situaciji beskućništva kao posebno ranjivu kategoriju, dok ih Zakon o stanovanju pominje kao potencijalne korisnike programa stambene podrške. 

"Ipak, uslovi na konkursima za dodelu socijalnih stanova često defavorizuju upravo osobe u situaciji beskućništva u odnosu na druge socijalno ugrožene grupe", dodaje Marko Vasiljević.

U nastojanju da steknemo što bolji uvid u položaj osoba u situaciji beskućništva u Srbiji, kontaktirali smo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Želeli smo da saznamo više o glavnim uzrocima beskućništva, koliko se sredstava na državnom nivou izdvaja za rešavanje ovog problema i kakva je saradnja ministarstva sa nevladinim organizacijama koje se bave ovom problematikom.

Iz Ministarstva su nam odgovorili da ne raspolažu podacima o broju beskućnika u Srbiji, jer je briga o beskućnicima u nadležnosti lokalnih samouprava.

"Briga o beskućnicima je u nadležnosti lokalnih samouprava. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja preko mehanizma namenskih transfera pomaže nedovoljno razvijene lokalne samouprave, u cilju uspostavljanja i obezbeđivanja dostupnosti i održivosti usluga socijalne zaštite, među kojima su i usluge namenjene ovoj korisničkoj grupi (svratišta i prihvatilišta)", navodi se u odgovoru Ministarstva.

Ovakav institucionalni okvir, uz nedovoljno razumevanje problema beskućništva, otežava primenu inovativnih rešenja poput modela "Housing First" ("Stanovanje prvo").

"Ovaj pristup, za razliku od tradicionalnih modela, polazi od premise da je stanovanje osnovno ljudsko pravo i ključni preduslov za prevazilaženje beskućništva", pojašnjava Igor Mitrović.

"Housing First" pristup menja ustaljenu praksu. Umesto da se od beskućnika očekuje da prvo reše sve svoje probleme kako bi dobili krov nad glavom, ovaj pristup im odmah obezbeđuje trajni smeštaj uz podršku u pronalaženju posla, lečenju i uključivanju u zajednicu. Ovaj model se pokazao kao efikasniji i jeftiniji od tradicionalnih modela, ali u Srbiji se, nažalost, još uvek sporo primenjuje.

Iako se ovaj pristup sve više prepoznaje, on se uglavnom sprovodi u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada, preko nevladinih organizacija kao što su Crveni krst i Caritas. Manji gradovi i ruralna područja često nemaju resurse i infrastrukturu za takve programe. Jedan primer je nedavni projekat u Čačku, finansiran od strane Evropske unije, koji pruža stambene i prateće usluge ranjivim grupama.

Jedna dobrotvorna organizacija ne može da se nada da će sama rešiti slojevite probleme oko stanovanja socijalno ugroženih ljudi, čvor koji mnoge grupe za zastupanje i vladine institucije širom razvijenog sveta pokušavaju da razmrse. Zato Drumodom nastavlja da pruža neophodne usluge i moralnu podršku osoba u situaciji beskućništva u glavnom gradu Srbije. A kao znak da su i drugi gradovi zainteresovani za primenu njihovog pristupa, ADRA je nedavno započela saradnju sa organizacijama u Novom Sadu, glavnom gradu Autonomne pokrajine Vojvodine.

Tekst autorice Vladimíre Dorčová Valtnerová je preuzet sa portala Storyteller.rs.