Srbija: Zakon koji sprečava okupljanje

Stariji će se građani Srbije, nakon novih pokušaja vlasti da uvede red u javno okupljanje, podsjetiti kako je donošen jedan od prethodnih zakona, uz presuđujuću riječ opozicije, odnosno jednog od lidera Vuka Draškovića, zbog pokušaja da se za demonstriranje odredi Ušće: "Ne protestujemo mi zato što se Sava uliva u Dunav, nego hoćemo da vas skinemo sa grbače!". 

 

Bolji i jednostavniji bio je zakon donesen u Miloševićevo vrijeme (posljednji je iz 1996.), složiće se sagovornici, u odnosu na predloženi tekst, uz konstataciju da dolazimo do opasnog presedana, odnosno mogućnosti da vlast nasrne na stečena prava, što bi bilo nezamislivo u ostvarivanju namjere da se približi evropskom zakonodavstvu i praksi.

 

Očigledno je Ustavni sud Srbije uvidio ovu opasnost, te je u aprilu prošle godine, na vlastitu inicijativu, proglasio neustavnim netom donijeti Zakon o okupljanju građana. Prije svega zbog nedostataka u pogledu predviđenih pravnih lijekova i odredbi zakona kojima se određuje prostor na kome se javni skup ne može održati. Lokalnim je samoupravama, protivustavno, prepušteno da na osnovu opštih zakonskih kriterijuma, svojim aktima određuju prostor na kome je dozvoljeno okupljanje građana. Sporne su bile i odredbe Zakona kojima se određuje koji je prostor "primjeren" za javni skup.  

 

Organizatori Parade ponosa 2013. godine, prilikom organizacije skupa, bili su obaviješteni da je za održavanje skupa potreban beskonačni, obeshrabrujući i antievropski niz nekakvih dozvola, te je ovako važna oblast došla do činovnika javnih preduzeća i njihove dobre volje. Prikupljanje dokumentacije koju su tražili trajalo je mjesecima, a potrebne odluke su izdate tek u avgustu 2013. Takođe, organizator Parade ponosa bio je u obavezi da nadležnim organima dostavi i elaborat bine kao i detaljne informacije o pravnom licu koje će na skupu obavljati redarske poslove, da "uplati kauciju zbog troškova koji će nastati izmjenom režima javnog saobraćaja". 

 

Uprkos svim odobrenjima, ispostavilo se da su pomenuti činovnici ("Policija će ionako da vas zabrani, što se mučite") bili u pravu - Parada je zabranjena.

 

Početak ove godine obilježilo je svođenje javne rasprave koja o ovom propisu nije izostala, uprkos kratkim rokovima na koje se žale nevladine organizacije. Duh zakonskog prijedloga, po ocjeni Milana Antonijevića, direktora Komiteta pravnika za ljudska prava (Jukoma), nije evropski, građanima se nameću obaveze, neke i potpuno nepotrebne, besmislene, čak, ne ohrabruju se da iskazuju svoje stavove javno, a iznosi kaucije za moguće prekršaje visoki su i mogli bi da ugroze rad sindikalne organizacije, na primjer, kao i udruženja građana. 

 

Komitet je sačinio prijedlog za potrebe ombudsmana i mišljenja je da nema odgovarajuće pravne zaštite u drugostepenom prekršajnom postupku.

 

"Neke od tih odredbi nisu u skladu sa odlukom Ustavnog suda Srbije o neustavnosti prethodnog zakona; ima mnogo detalja koje vlast ocenjuje kao 'nije važno, to će se drugačije tretirati', a nama je važno ono što piše. Jer, veliki broj odredbi za ovako mali zakon ima karakter zabrane, odnosno ne ide  ka otvorenom sistemu iskazivanja stava, nego ka ograničenju. Ima i brojnih detalja na koje, s razlogom, moramo da obratimo pažnju - poput skupa u pokretu koji 'zastajkuje'. Evo, baš ove godine je bio prijavljen skup u pokretu, ali su učesnici zastali kod antifašističkog spomenika. Kako će se to tretirati. Čak i o takvim stvarima moramo da vodimo računa", kaže Milan Antonijević.

 

Goran Miletić, regionalni koordinator Zaštitnika ljudskih prava (CRD) za zapadni Balkan, kaže da Zakon mora da bude u skladu sa međunartodnim standardima, a ne da se postavlja veliki broj uslova građanima koji žele da se okupe. 

 

"Ovakav predlog deluje restriktivno, a restrikcije, po međunarodnim standardima, moraju biti izuzetak, a ne pravilo. Dakle, građani mogu da se okupe bilo gde, ako nisu u blizini zgrade Vlade. A to su škole, bolnice, vrtići, kojih ima na svakom koraku.”

 

“Još jedna norma je neprihvatljiva, da mi koji želimo da se okupimo moramo obezbediti građane i njihov dolazak na skup. Može to da 'obezbediti' da deluje vrlo neutralno, ali u praksi može da znači da morate platiti ljudima koji dolaze, inače će skup biti zabranjen. Dakle, mora se osigurati bezbednost učesnika skupa. Pa, šta znači to ako dolaze ljudi iz drugih gradova, plaćanje firme za obezbeđenje. Dakle, mnogo nepoznanica i na fonu onoga što smo govorili prilikom organizacije Prajda, da je policiji problematično obezbeđenje. Potom, govori se o plaćanju pranja ulica i sličnim stvarima, mnogo toga ne bi trebalo da bude u zakonu”, dodaje Miletić.

 

Dosadašnji zakon je bio - onako, ne idealan, ali davao je neki okvir u kojem smo svi funkcionisali, ističe Goran Miletić.

 

"Jeste bio star i trebalo ga je menjati, ali ne na ovaj restriktivni način. A sva je prilika da će takav biti i usvojen, što snižava dostignuti nivo poštovanja ljudskih prava. Potpuno je nemoguće predvideti gde će biti dozvoljeni protesti. Gradske vlasti su 1996. i '97. pravile spisak mesta na kojima se može protestovati, a sada ne znamo da li će uzeti ovaj zakon i dograditi ga. Dalje, građani neće moći spontano da se okupe, recimo, ispred zgrade lokalne samouprave, zbog grejanja, vode, nezadovoljni su, hoće svoja prava. Deluje da ovaj zakon sprečava gotovo sve - bojim se njegove primene i nije dovoljno da vlast obećava 'biće sve u redu', bitno je ono što piše", ocjenjuje Miletić.

 

Tako nevladine organizacije dolaze u paradoksalnu situaciju, smatraju norme neutemeljenim, neodrživim i suvišnim, a, s druge strane, moraju da insistiraju na nekima od njih, kako sutra ne bi bile spriječene da iznesu svoj stav i da se okupljaju.

 

Ljiljana Radovanović, aktivistkinja Mreže žena u crnom, kaže da je ova organizacija dala svoje prijedloge predstavnicima Misije OEBS, te da je riječ o "manje važnim sugestijama". Odnos policije karakteriše kao profesionalan i dobar, navodi i to da se policajci interesuju učestvuju li Žene u crnom u nekim manifestacijama, smatrajući, po svemu sudeći, da to može biti rizičnije. 

 

"Volele bismo da odnos prema klerofašističkim organizacijama u društvu bude drugačiji, da nemamo, recimo, situaciju u kojoj premijer kaže 'Hvala što ste ostali kod kuće', (jer je tada opasnost od sukoba različitih grupa demonstranata manja). A policija se detaljno interesuje šta ćemo da radimo i govorimo, da li će biti zastava duginih boja (to smatraju posebnim rizikom), koje parole ćemo isticati, pre svega zbog toga da bi planirali koliko obezbeđenje je potrebno.”

 

“Često smo u kontaktu sa policijom, budući da stalno izlazimo, obeležavamo datume iz bliske prošlosti, a policija procenjuje koliko to može da podstakne desničare. Recimo, brojnija je kada obeležavamo godišnjicu pada Vukovara i srebreničkog genocida. Smeta nam, naravno, to što je skup, uslovno rečeno, militarizovan, izaziva nedoumicu kod aktivistkinja koje dolaze iz unutrašnjosti, ali već i dobro poznajemo policajce 'zadužene' za nas. Raspituju se i kada imamo gošće iz inostranstva (Srebrenica, otmica u Štrpcima), procenjuju na svoj način, dosad je sve bilo u razumnim granicama", kaže naša sagovornica.