Nadležnost
Vraćali smo se sa nekog pregleda u Kliničkom centru. Rutinski pregled, u osmom mesecu trudnoće. Bio je to jedan od najhladnijih dana te zime, minus je otišao ispod dvadesetog podeoka. Pored izlazne rampe Kliničkog centra, ležao je u snegu čovek. Telom je bio obmotan oko neke bandere, udaljene od glavne staze samo pola metra. U prvi mah smo pomislili da je mrtav. Na njemu je bilo nekoliko slojeva prljavih i poderanih stvari, neki stari kaput i izlizane radničke cipele.
Gledali smo u njega da vidimo da li mu se telo pomera, da li diše. Učinilo nam se da se leđa lagano, ali vrlo lagano, pomeraju gore-dole. Okrenuli smo ga na leđa i probali da ga osvestimo. Pridigli smo ga da sedne, govorili mu nešto, pitali ga. Nije reagovao. Samo su mu se, u jednom trenu, usne pomerile, kao da je zaustio nešto da kaže, ali nije uspeo. Pored nas su prolazili ljudi. Zainteresovano su gledali, ali nisu prilazili, samo su prolazili. Desetak minuta kasnije jedna žena nam je prišla.
''Videla sam ga ja malopre kad sam prošla naviše, ali nisam znala da li je pijan ili šta već'', rekla nam je. ''A šta, ako je pijan, onda je u redu da leži u snegu na minus dvadesetpet?'' pitao sam je. ''Pa nisam znala šta da radim, vidim svi prolaze... I doktori prolaze'', odgovorila je.
Otrčao sam do najbliže klinike, dvadesetak metara odatle. Ušao sam, kardiologija. Šalter, unutar njega sestra.
''Našli smo čoveka, tu ispred, smrzao se u snegu'', kažem ja, mirno, nagnut kroz onaj šalter.
''Gde?''
''Ispred vaše klinike. Leži čovek u snegu, još je živ.''
''Pa šta sad ja da uradim? Da idem ja da ga unesem ovde?''
''Pa je l' možete da pozovete neku hitnu službu, valjda imate tako nešto?''
''Gospodine, pa ovo je kardiologija, mi se ne bavimo smrznutim ljudima!''
''Je l' to sad znači da ćete ga ostaviti tamo da se smrzne zato što on nije u vašoj nadležnosti?''
''Pa neću, ali šta sad ja da učinim... odavde...''
Okrenem se, otrčim nazad do onog čoveka. Njih dve su uspele da ga malo prosveste. Otvorio je oči, nešto pokušava da kaže. Potpuno se smrzao. Uspemo da ga podignemo nas troje. Trudnica, starija žena i ja. Prebacimo njegove ruke preko naših ramena i nosimo ga. Na kardiologiju. Stavimo ga da sedne, tu u čekaonici. Izađe ona sestra iz šaltera, priđe mu, pokušava da ga pita kako je. Dođe i neki doktor, pokuša isto.
''Ja ne znam šta sada da radimo s njim, doktore?'', upita ga. Doktor ćuti. Gleda u čoveka i misli se nešto.
''On je beskućnik'', kaže sestra.
''Dajte mu nešto toplo da popije'' kaže doktor.
''Pa šta da mu damo, nema ovde ništa!''
Ja se okrenem, vidim aparat za kafu. Ubacim novac, izađe čaj. Ona žena uze čaj i, pridržavajući mu glavu, pomože mu da otpije par gutljaja.
''Šta ćete sada da uradite?'' pitam ja.
''Ne znam'', reče sestra, pa pogleda u doktora. ''Na televiziji su javili da se mnogo ljudi smrzlo ovih dana i da nema više mesta u prihvatnom centru.''
''Pa zar ne možete da smestite čoveka ovde, u bolnici, da se oporavi i ogreje?''
''Ne možemo, mi smo kardiologija.'' Gledam nju i doktora. Ne znaju šta. Ne znaju kako da postupe. Nisu nadležni.
''Ok, ja se ne pomeram odavde dok nešto ne učinite, a ako ništa ne učinite pozvaću i medije. Znam nekoliko novinara koji će odmah doći, i onda ćete da odgovorite njima na pitanja o vašoj nadležnosti'', ispalim ja, pa šta bude, malo fingiram, nisam baš siguran da će novinari pohrliti, ali nemam šta da izgubim. Ode ona sestra u svoj šalter, da telefonira nešto. Doktor ostade, nastavi da pokušava da razgovara s onim čovekom. Sestra se vrati posle nekoliko minuta: ''Zvala sam prihvatilište, doći će po njega.''
''Hvala vam'' rekoh.
