Pogled Romkinje na kulu od slonovače

Profesionalna orijentacija je nešto sa čim srednjoškolci/ke uglavnom imaju problem, jer škola najčešće ne preduzima dovoljno incijative u tom smislu, tako da najveću ulogu imaju socijalni i ekonomski kapital učenika/ca, što sve, naravno, doprinosi nejednakosti. Išla sam u Zemunsku gimnaziju, što je bila nevoljna odluka moje majke koja se plašila da neće imati dovoljno novca da podrži moje dalje školovanje. Roditelji siromašnih, naročito romskih učenika/ca retko se odlučuju na ovakve rizike. Mislim da je u mojoj generaciji bio još samo jedan učenik romske nacionalnosti. Moja majka, koja je bila čistačica u jednom javnom preduzeću, razvela se od oca i morala je sama da izdržava dvoje dece. Nije bilo sigurno da ću ja moći bilo šta da upišem posle srednje škole, a posebno ne četvorogodišnji fakultet.

 

Zatim, nije bilo nikog ko bi mogao da me infomiše o tome kako da napravim najbolji izbor fakulteta i studijskog programa. Najpre sam se pripremala sam se za Biološki fakultet, ali sam odustala te godine od polaganja prijemnog  jer nisam umela sama da se spremim za njega. Platila sam nekoliki grupnih pripremnih časova na kojima ništa nisam uspevala da razumem i odustala. Nije bilo para za individualne pripremne časove. Tek naredne godine sam konkurisala na Filozofskom fakultetu na katedri za andragogiju. I tu odluku sam morala da donesem sama. Nisam bila dovoljno infomisana šta je to andragogija zaista. Kao i većina ljudi, želela sam da upišem psihologiju, ali sam zbog velike konkurencije odlučila da pokušam andragogiju, pa da se kasnije prebacim na željeni smer. Fakulteti ne rade dovoljno na tome da informišu kandidate i kandidatkinje: i tu se oko ključnih životnih izbora marginalizovane osobe moraju osloniti na svoj, najčešće manjkav, socijalni i obrazovni kapital.

 

U toku studija sam imala velikih poteškoća da se adaptiram na univerzitetsko okruženje. Prvo, postoji niz problema koji su više psihološke prirode i proizlaze iz osećaja nepripadanja. Univerzitet je jedna vrsta zajednice i definicije o tome ko pripada toj zajednici su socijalno konstruisane na razne načine. Neki od pokazatelja su i diverzitet među studentima/kinjama i diverzitet profesorskog kadra. Kao ni u srednjoj školi, ni na Filozofskom fakultetu nije bilo ljudi koji su romske nacionalnosti. Tek dosta kasnije, na apsolventskom, upoznala sam jednu devojku koja je tek tada upisivala psihologiju. Tu, naravno, nije bilo, kao što ni danas nema, profesora/ki romske nacionalnosti. Makar koliko ja znam. A to su jednostavno neke stvari koje govore o tome da li nekoj zajednici pripadaš ili ne, na koje ovde univerziteti ne obraćaju nikakvu pažnju. Na internacionalnim univerzitetima, naročito privatnim kao što je to Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti na kom sam sada, unekoliko je drugačije, iako je zapravo i njihov profesorski kadar i dalje dosta homogen. Tek ove godine jedna osoba romske nacionalnosti je dobila status profesora. Ne kažem da je to jedini kriterijum inkluzivnosti, ali je meni bio značajan i doprinosio je mom osećaju nepripadanja i sindromu uljeza (imposter syndrome) koji je simptomatičan za pripadnike/ce marginalnih grupa na univerzitetu.

 

Dodatno, tema multikulturalizma  je vrlo zanemarena na univerzitetu. Profesorski kadar nije obučen da se nosi sa ovim temama, što je dosta neobično u zemlji sa velikim brojem manjina. Naravno, dešavalo se da se dotaknemo tako položaja Roma i Romkinja sa vremena na vreme i za mene je to bilo dosta otrežnjujuće i mučno. Bilo je nacionalističkih i podsmešljivih komenatara među studentima/kinjama, krajnje neprofesionalnih stavova koji su govorili o nepoznavanju romske populacije od strane profesora/ki. Jednom sam tako čula kao i dalje validan primer da Romi koji, pošto tako stalno putuju, da bi ostavili poruku svojim sunarodnicima o svojoj lokaciji, komuniciraju tako što na drvo okače crvenu krpu koja upućuje u kom su pravcu otišli. Mislim, to nije bilo tako davno kada sam ja studirala, postojali su mobilni telefoni. Ja sam dovela u pitanje izvor, ali shvatate da je to jako emotivno iscrpljujuće i naporno kada morate da izazivate profesorski izbor i autoritet, da ne kažem da je i opasno. Lieratura je zastarela, a profesori/ke se obrazuju o onom o čemu misle da je važno da se obrazuju, i zadržavaju sliku o sebi kao profesionalcima/kama. Paradoks je da profesori/ke često pokazuju najveći otpor prema učenju novih informacija koje su protivrečne njihovim inicijalnim paradigmatskim okvirima. Romska populacija je u najvećem broju sedelačka već dugo i ovakvi primeri su za mene zaista bili krajnji odraz neinformisanosti i, još gore, akademskog nemara, čak beslovesnosti. Ovakve situacije su mi oduzimale dosta energije koja je mogla da bude iskorišćena za učenje. Izuzetno je teško kada morate da polažete ispite kod profesora/ki koji iskažu ovakve stavove. Čak i kada nemaju takve stavove i dobro su informisani, dešavalo se da ne znaju kako da vode diskusiju u kojoj neko od kolega/inica iskaže ovakve stavove. Najčešće bi izbegavali diskusiju, neshvatajući da to sa pozicije moći ne smeju da rade, ako već obrazovanje treba da ima inkluzivan karakter. Ovo je iskustvo koje sam uočila i kod učesnica istraživanja koje sam radila za diplomski sa temom “Barijere pri korišćenju afirmativne mere upisa pripadnica romske nacionalnosti na visokoškolske institucije u Srbiji”. Na kraju krajeva moj zaključak je da se akademcima kao i svim ljudima na pozicijama da govore o Romima/kinjama zapravo tako može, jer ko još očekuje da mu Romkinja sedi na predavanju na Filozofskom fakultetu? Mislim da oni dugo nemaju nikakvu povratnu informaciju o tome što govore i kako rade svoj posao u tom smislu, nema nikog da dovede u pitanje njihove stavove, koji sasvim lako mogu biti diskriminatorski. Tome doprinosi i to što, kako sam ustanovila i u istraživanju, pripadnici marginalnih grupa kao što je romska najčešće nastoje da prikriju svoj identiet poučene svojim prethodnim lošim i traumatskim iskustvima u institucijama obrazovanja. A to su zaista traumatska isksutva, od najsitnijih povreda do ponižavanja pred razredom, podržavanja bulinga i optužbi za varanje na ispitima. Profesori/ke su pride uglavnom šokirani uglavnom i uvređeni kad se tako nešto desi. Danas se vode velike debate o tome ko proizvodi znanje i kako se kreiraju narativi o Romima/kinjama inače. To su teme koje mene emotivno dosta pomeraju upravo zbog ovakvih iskustava.

 

Drugi problemi sa kojima se generalno suočavaju studenti/kinje poput organizacije vremena, veštine učenja i slično, kako je Svenka Savić, profesorka emeritus na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kod nas to lepo pokazala, kod romskih studenata  su više izraženi usled manjka potencijalnih izvora pomoći, osećanja nepripadanja u obrazovnom kontekstu. Iz tog razloga romski studenti ne posežu ni za onom pomoći koja je dostupna. Ako vidite da nema posebnog sluha za vas kao nekog ko se oseća kao uljez, teško da ćete želeti da inicirate dalje bilo kakve kontakte i saradnju. Na univerzitetu koji neprestano proizvodi nejednakosti i koji se nepromišljeno hvališe takozvanom meritokratijom često se ne shvata da inkluzivnost ne znači prosto afiramtivni upis, koji je i sam po sebi nekad skandalozan za meritokrate, da ne kažem i nacionaliste, već menjanje celokupnog sistema, uopšte ciljeva univerziteta, regulativa koje određuju pristup visokom obrazovanju, obuke profesorskog kadra, razvijanje adekvatnih programa.  Generalno, pravljenje  prvih koraka ka onima koji su redovno podzastupljeni kao što su osobe koje su pripadnici nacionalnih manjina, siromašni studenti, studenti iz manje obrazovanih porodica, manjih mesta, studenti koji su prva generacija na univerzitetu i slično. Tomovi literature postoje na ove teme, ali to kao da ne dopire do onih koji odlučuju o obrazovnim politikama. Kao što rekoh, nema mnogo pritiska da se ovo uradi, može se nastaviti ovako kako je sada bez problema. Posledica je velika stopa ispadanja, tačnije izguravanja sa univerziteta onih koji su u tom kapitalistički instruiranom i kompetitivnom procesu obrazovanja najranjiviji.

 

Tome treba dodati i niz psiholoških problema koji ostaju neadresirani. Sindrom uljeza je ozbiljan problem jer se osoba oseća kranje neadekvatno, nekompetentno, ima nisko samopoštovanje, lošu sliku o sebi, razvija i panične strahove, emotivno je preosetljiva, bez osećaja da ima ikakvu kontrolu nad vlastitim postignućem, budući da je lokus kontrole u najvećoj meri van te nje; jednostavno, osećate da ne znate da igrate tu igru. Bespomoćnost vas često vodi do depresije, perfekcionizma, prokrastinacije, što su sve počeci puta ka odlaganju ispita i obaveza. Na kraju, čak i bez otvorenih diskriminatornih postupaka i pravila, stignete do konačne kapitulacije pred obrazovnom mašinerijom. Naročito sada kada se lako ispada sa budžeta, što za mnoge osobe iz marginalizovanih grupa jeste konačna presuda.                                             

 

Ja sam studirala dok su uslovi bili povoljniji, ali sam studirala veoma dugo. Na ispite nisam smela da izađem dok ne iščitam svu literaturu, dok nisam potpuno sigurna da sam ovladala  materijom. Čak i tada je za mene svaki ispit bio izuzetno stresan. Diplomski koji je zapravo trebalo da bude dosta jednostavan, budući da je podrazumevao studiju slučaja sa tri ispitanice i relativno ograničenu temu, perfekcionistički sam radila godinu dana, uz mogućnost da izgubim stipendiju za master studije. Perfekcionizam je ovde u vezi zapravo sa još jednim fenomenom koji je prepoznat u literaturi  – “pretnjom od stereotipa„ (stereotype threat).  Anticipirano je očekivanje da “ljudi kao ja nisu obrazovani, da i ne mogu da budu, da nemaju kapaciteta za učenje, da tu ne pripadaju”, i postoji strah od potencijalne potvrde ovih stereotipnih očekivanja u slučaju neuspeha. Ovo su strahovi koji čak ne moraju ni da budu svesni. Kod mene su bili dosta svesni jer sam ja naučila da se od mene u školi ne očekuje da imam dobre ocene, kako od strane drugih učenika/ca, tako i od strane nastavnika/ca. Kada su mi neromska deca u osnovnoj školi pravila problem jer sam Romkinja i kada sam dolazila kući uplakana, moja majka mi je govorila da ne plačem, nego da imam dobre ocene, i da ću ja njima tako pokazati ko sam i šta sam. Ja sam tako vrlo rano naučila da je obrazovanje jedan instrument borbe, bojno polje u kom neuspeh znači jednu vrstu smrti. Dakle, na tom ispitu nisam ja, Jelena Savić, osoba koja može i da pogreši, nego ja i svi Romi i Romkinje iz anticipiranih stereotipnih očekivanja mojih kolega/ca i profesora/ki. Čak i da oni realno nemaju ta očekivanja, to prestaje da bude važno. Naravno stres dovodi do psihosomatskih oboljenja i odsustvovanja sa nastave, što dodatno otežava dalje uspešno savlađivanje gradiva. Tako mi se jedne godine desilo da umalo padnem sa budžeta jer sam bila u bolnici.

 

Danas mi je isto tako dosta teško na master studijama. Mislila sam da će biti drugačije u interkulturalnoj sredini koja bi trebalo da bude senzibilisana za manjinsku problematiku, dok zapravo postoji određena vrsta neopravdane propagande od strane romskog programa koji sprovodi pripremni program za upis na master studije na CEU-u. Ja bih to nazvala lažnim obećanjima romskoj populaciji, kao da će oni zaista samim prisustvom sebi da obezbede demokratičnost obrazovanja i kapitalizaciju tih resursa na komeptitivnom tržištu nakon školovanja. Ne, neće. Iako je strahovito mali broj Roma/kinja koji završe master studije, zaprepašćuje broj onih koji ih završe i prosto nestanu. Ta diploma je zapravo u vreme opšte nezaposlenosti slaba garancija za bilo šta.

 

No, ono što mene više pomera sada jeste što u realnosti, iako ste na univerzitetu, on ima načine da zadrži svoje nevidljive zidove. Još jedan opšte poznat fenomen. Filozofija je jedno naročito elitno, meritkoratsko, kompetitivno i muško područje, gde se mnogo stvari podrazumeva da znate. Na master studijama se pogotovo očekuje da, iako niste imali nikakvo predznanje, budete sposobni da za kratko vreme sami sebe uvedete u teme, čak i da se ravnopravno takmičite sa ljudima koji dolaze sa prestižnih američkih i engleskih univerziteta i koji imaju godine rada u ovoj oblasti. Imala sam  dosta teške momente kada sam se pitala šta ja zapravo tražim na tom fakultetu i jednostavno bila spremna da prihvatim da ja zaista tu ne pripadam. Mislila sam da ću odustati, jer kada sedite danima bez mogućnosti da razumete o čemu se radi na času, počnete da se osećate čudnovato prozirno, opredmećeno, izuzetno bespomoćno i glupo, a to ima svoje granice ukoliko iole imate nagon za samoodržanjem ( iako je jasno da izvesna tolerancija na ovo stanje  neophodna da bi proces učenja uopšte bio moguć i na koji sam bila spremna kada sam donela pomalo i neočekivanu odluku da upišem master studije iz potpuno nepoznate oblasti). Završila sam prvu godinu studija i zaista mogu da kažem da sam zbog toga ponosna na sebe. Znam kakvu cenu sam platila da to postignem. Naročito jer sam se odrekla svog pristojno plaćenog i ugodnog posla u Fondaciji za otvoreno društvo u Beogradu da bih studirala.

 

Ipak, mogu da kažem da se danas osećam dosta izmoreno ovim osećajem stalne neadekvatnosti i borbom za opstanak u sistemu obrazovanja koji ni na koji način ne prepoznaje cenu koju marginalne grupe plaćaju za obrazovanje i razmišljam da li zaista želim da nastavim obrazovanje  posle ovih studija. Ukoliko to učinim, najpre bih se vodila time da moji profesori/ke pripadaju  nekim marginalnim grupama. Jer sve o čemu sam govorila jesu neuračunate poteškoće na koje takozvani meritokratski univerzitet skoro da nema nikakve odgovore danas, čime nastavlja da privileguje one koji ovakvih poteškoća imaju u manjoj meri, ili ih zapravo najčešće i nemaju, jer je selekcija izvršena već na nižim nivoima obrazovanja. Zato su  “primerci„  kao što sam ja dosta retki. Neću sada primenjujem meritokratski pristup na sebe, iako bi se reklo da marginalne grupe zaista moraju više da rade da bi im se podjednako vrednovao trud, ako se uopšte ikad i vrednuje podjednako, i ako uopšte treba da se vrednuje podjednako. Jer, na kraju, moj napor kao ćerke jedne čistačice i napor nekog kome su deda i tata završili prestižne fakultete u Engleskoj je po meni teško uporediv, iako je činjenica da bih ja, da nije bilo uglavnom nevladinih programa koji su podržavali obrazovanje romske populacije u Srbiji, bila najverovatnije tamo negde gde se i očekuje da budu Romkinje čije su majke čistačice. Zasigurno ne na master studijama filozofije na engleskom, na internacionalnom univerzitetu u drugoj zemlji.

 

Dodala bih još da ne znam kako će mi zapravo pomoći u životu ovo iskustvo, znanje, kontakti i diploma da ne završim upravo onako kako društvo od mene očekuje, budući da za ova  dva, tri meseca koliko sam u Beogradu, pošto sam pauzirala studije godinu dana iz zdravstvenih razloga, ne uspevam da nađem posao. Na ivici depresije,  podržava me i dalje izdržava moja ogorčena, izmorena, bolesna i ostarela majka, koja stalno govori kako je u vreme Tita makar mogla pristojno da živi sa svojom platom, a koja sada, da bi preživela sa penzijom, prodaje stvari na ulici dok trpi policijski teror kao da je kriminalac. Ja se, u međuvremenu, uvek po ugovoru nasmejana, prijavljujem da zaradim učeći Kineze engleski, dok ne naučim kako da konačno započnem svoj online biznis, pa da sebi omogućim navek dostupnu pretplatu na akademsku literaturu na koju sam se navukla, a koju će belački, merotokratski univerzitet da mi oduzme nakon ovih lepih akademskih obećanja za izlazak iz siromaštva i gratis studijske posete iza zidina od slonovače. Mislim da će mi trebati to znanje iz biznisa jer vizija o istraživačkom radu i karijeri predavačice na nekakvoj akademiji zarad koje sam se udaljila od nevladinog sektora, iako i dalje negde lebdi raspršena, deluje mi sada, suočenom sa činjenicom pukog preživljavanja…pa, naivno.