Azil

 

Najzad donosim odluku – stavljam ceduljicu u džep, s namerom da tog jutra svratim do pošte i proverim šta je u pitanju. U poštanskom sandučetu me čeka velika koverta. Otvaram je i vadim legitimaciju sa svojom fotografijom, na kojoj piše "Employment Authorization Card (radna dozvola)". Nije mi baš sve najjasnije, pomislila sam da mi je advokat najzad aplicirao za privremenu radnu dozvolu jer se čekanje na odluku o azilu, umesto uobičajena dva meseca, odužilo na šest. 

 

Srećna sam što po prvi put imam nekakvu američku legitimaciju.

 

Srećom, red u pošti je kratak, dajem ličnu kartu poštanskom službeniku i on vadi kovertu sa koje nešto prepisuje. Jasno vidim logo USCIS (U.S. Citizenship and Immigration Services) i tada znam. Kažem mu da će mi saopštiti dobre vesti koje će mi promeniti život. Ruka mi se blago trese dok preuzimam kovertu. Osmehuje mi se i želi mi sreću. 

 

Na sekund oklevam, iako ubeđena da će sve biti ok, ne dešava se svaki dan da na ovako dramatičan način, jedan komad papira nosi vest o tome da li imam ili nemam budućnost. Izlazim iz pošte i otvaram kovertu. Sve što vidim su masna crna slova na kojima piše "ASYLUM APPROVAL" (odobren azil). Ne čitam dalje. Počinjem da skačem od radosti, na sred trotoara. Ljudi me gledaju, pitaju je li sve u redu, ja se smejem i vičem ''DA!'' 

 

Tek u vozu do posla čitam šta piše na papiru. Počinjem da plačem nekontrolisano, jecam i smejem se u isto vreme, preplavljena sam emocijama, ogroman teret mi je spao sa ramena, neopisivo olakšanje koje znači da sada legalno mogu da započnem i planiram novi život. 

 

Ako razloge svog bega iz Srbije u Ameriku moram sažmem u nekoliko rečenica, rekla bih da su mi život bez stalnog straha od fizičkog nasilja i sloboda kretanja bili onemogućeni od strane brojnih pojedinaca i anti-gej grupa. Moja svakodnevnica je tokom više od 2 godine bila ispunjena konstantnim pretnjama smrću, batinama i silovanjem, što uživo, što preko telefona i društvenih mreža. Policija i sudstvo nisu imali nameru da me zaštite, a kamoli da sankcionišu dobro im poznate nasilnike. 

 

Razlog zbog čega sam izabrala baš Ameriku bila je ljubav. Iako se ta veza nije najsrećnije završila, paniku od same pomisli na ''sređivanje papira'' ublažile su prijateljice koje su već bile tamo – slična aktiistička priča, uverile su me da će sve biti ok, detaljno me uputile u ceo proces. Pored njih, u Njujorku nisam nikoga poznavala. Ali se onda pojavljuje osoba kojoj ću biti dužna i zahvalna do kraja života, koja me je izdržavala, bukvalno, dok nisam stala na svoje noge.    

 

Uz pomoć organizacije Immigration Equality dobila sam besplatnog advokata, koji me je savetovao da sa aplikacijom sačekam do samog isteka šest meseci od mog ulaska u SAD. Ako bi mi slucaj bio odbijen, a viza istekla, postoje posebni protokoli i žalbe koje tada mogu da se ulože, a administracija nema način da me deportuje. Imala sam 6 meseci da pripremim slučaj i dokažem ''opravdan strah od progona'' po osnovu seksualne orijentacije i političkog mišljenja ukoliko se vratim u Srbiju.

 

Iako nisam imala radnu dozvolu, mogla sam da radim dok je proces u toku. Ako ćemo pošteno, dobar deo američke ekonomije se oslanja upravo na jeftinu radnu snagu, koju mahom čine osobe "bez papira". Do slabo plaćenog posla se može doći relativno lako, valja progutati ponos i pristati na opcije koje imaš kao ''osoba bez papira''. A one nisu velike, ali su svakako neuporedivo veće za belce. 

 

To mi je vrlo brzo postalo jasno, jer su rasne nejednakosti uočljive golim okom.  

 

Pisanje izjave i prikupljanje dokaza bilo je prilično stresno iskustvo jer sam morala ponovo da se mislima i emocijama vratim u svaku ozbiljniju situaciju kada me neko napao, pretio, ugrozio, zato što sam to što jesam. Napad na poslednji Queer Beograd festival, brojna svedočenja u sudnicama, pakleni dani organizacije Povorke ponosa 2009., pretnje smrću, silovanjem, batinama, objavljivanjem moje adrese na patriotskim forumima... Stalni strah na ulici, u parku, u automobilu, u bilo kom javnom prostoru. Osećaj potpune nemoći i povlačenje u izolaciju. Grozni osećaj da samim tim što se kreću sa mnom, moje prijateljice i prijatelji takođe postaju mete. Skrivanje iza tamnih naočara i kapuljača.  

 

Konačna dokumentacija imala je oko 300 stranica štampanog materijala, obilje linkova i video snimaka. U međuvremenu sam uspela da nađem posao, počela sam da šetam pse dok su im vlasnici na poslu. Fin i lagan način da se zaradi, ukoliko volite pse i aktivan život, naravno. 

 

Po zakonu, od momenta aplikacije za azil do obaveštenja o odluci ne bi trebalo da prođe više od dva meseca. U praksi, naravno, to potraje. Relativno brzo sam dobila poziv za intervju sa imigracionim radnikom, za šta me je  advokat posebno pripremao i preslišavao. U praksi, ta osoba ima svega nekoliko sati da pregleda dokumentaciju koju predate, razgovara sa vama i onda u nekom roku donese preporuku da li ima osnova da se azil odobri, ili se slučaj šalje da lje na sud. 

 

Već u čekaonici mi je bilo jasno koliko sam privilegovana samo zato što imam advokata. Većina  aplikanata je tamo bila sama, ili samo sa prevodiocima.  

 

Intervju je prošao prilično glatko, iako je bilo frustrirajućih momenata. Pitanja su bila nasumična, ali to su sve stvari koje su mi se dešavale. Mnogim linkovima nije mogao da pristupi jer smo bili u federalnoj zgradi pa je pristup bio blokiran. Najzad je pristao da pregleda sve na svom računaru kod kuće, i time je intervju bio završen. Posle nekoliko sedmica obavestili su me da se javim u službu i primim odluku. Delovalo je da sve ide "kao po loju". A onda, jedan dan pre tog zakazanog datuma, iz imigracione službe javljaju advokatu da slučaj još uvek nije obrađen i da će mi odluka biti poslata poštom. 

 

Zašto? Šta to znači za moj slučaj? Da li je ovo dobro ili loše? Kada će se to desiti? Nisam dobila nijedan od ovih odgovora. 

 

A onda sam se prepustila čekanju. Život u limbu – ''kao'' funkcionišem, živim, šetam sve više pasa, još poslova, veze, prijateljstva ... ali sve to nekako visi u vazduhu i može da se uruši svakog trenutka. Znam samo da onog momenta kada odluka bude zvanična, u Srbiju više neću moći da uđem, godinama.

 

Iz ove perspektive, čekanje i frustracija mala su cena za ono što sam dobila. Nakon skoro pune tri godine u Njujorku, Život je daleko manje stresan i neizvestan. Imam dva posla, Živim u finom stanu sa tri cimerke, doŽivljene traume polako blede, prijatelji i porodica jako nedostaju, kulturološke razlike postaju sve jasnije. 

 

Ovde me na ulici ljudi zaustavljaju da mi kažu kako sam lepa i zgodna. Ali ovde nemam zdravstveno osiguranje. Imam dovoljno novca da živim relativno lagodno, ali sa izbegličkim pasošem koji sam dobila, svaki izlazak iz SAD predstavlja rizik da neću moći da se vratim. 

 

Ovde imam kakvu-takvu sigurnost, ali sam hiljadama kilometara daleko od svega što je tokom prethodne tri decenije ispunjavalo moj život. 

 

I tako, kao i hiljade drugih, volim i mrzim ovo mesto, a opcija da budem negde drugde, za sada ne postoji.